Славко Миловић из гатачког села Автовац испунио је своју највећу жељу да припитоми дивљу свињу, а вепру Титу, са којим другује дуже од двије године, довео је другарицу Јоргованку.
Тито је добио име јер воли да буде у центру пажње и да се води рачуна о њему. Признаје Миловић за “Глас Српске” да му је Тито пуно дражи од Јоргованке, јер је миран, али и вјеран као пас. Прича да га је купио када је био мали те да је на почетку био немиран, али уз љубав и посвећеност лако су се спријатељили. Временом постали су нераздвојни.
„Жеља ми је била искључиво да припитомим дивљу свињу и успио сам. У животу никад нисам видио паметнију животињу“, рекао је Миловић.
И док свакодневно на имању ради око стоке, каже да му додатна брига о Титу и годину млађој Јоргованки не пада тешко. Напротив наглашава да их је љепота видјети испред куће, јер припитомљавањем постају мирни. Тито га, каже, прати у стопу гдје год да крене.
„Тито је легенда, иде до брда и по пољу, шета и увијек се на мој звиждук врати. Не би га продао нема те силе нити пара, да ми неко да милионе. Добро се слаже и са Јоргованком. Једу шта год им понудим све, а кукуруз им је најдражи. Воће и поврће, о житу да не причам, али и млијеко“, прича овај страствени ловац.
Додаје да није искључено и да ће добити и појачање, јер колико му се чини, постоји могућност да ће Јоргованка на свијет донијети и подмладак.
„Били су заједно ове зиме, а није искључено да ће их бити још, јер Јоргованка има сада и мало стомака. Мора га слушати, ипак је он старији“, у шали каже Миловић.
Не плаши се овај горштак да ће га Тито напустити и отићи, јер зна и километрима да оде од куће, али увијек се врати. Међутим, и да тако одлучи, од њега има дозволу.
„Само јазавца нисам доводио жива кући, остале све животиње јесам. И никад од мене нису бјежали. Ако некад осјети зов дивљине, може слободно да иде. Али знам да неће, јер пријатељи се не напуштају“, увјерен је Миловић истичући да се и унучад игра с њима без било каквог страха.
Сточарство
Славко Миловић наглашава да се пољопривредом и сточарством бави од кад је проходао.
„Сточарство је неизбјежан дио моје свакодневице. Да живим не знам колико живота радио бих исто. Имао сам некада и до 380 коза, уз краве, има доста посла, али сте свој газда. У фабрици сам радио пет мјесеци, видио сам да то није за мене, нећу нико да ми командује“, рекао је Миловић. Некад су му бикови били разонода.
