Потписивање декларације о деблокади европског пута БиХ између девет политичких странака у БиХ, укључујући бошњачку и српску тројку (СДП, НиП, Наша странка, НЕС, Напријед, БХИ ФК, СДС, ПДП, СЗПР), представља празан гест који не само да нема снагу за промјене, већ и открива дубоку политичку дезоријентисаност и одвојеност ових странака од реалности.
Овај документ, који је наводно предложила српска тројка и који је требао да означи нови корак ка „европском путу“ и „деблокади“ политичких процеса, у ствари је политички театар осмишљен да прикрије немоћ потписника и послужи као маркетиншки трик за очување позиција појединих лидера, прије свега из Федерације БиХ.
Анализа ће показати зашто је ова декларација бесмислена и зашто потписници немају моћ да остваре било какве одлуке у Парламентарној скупштини БиХ.
Недостатак парламентарне снаге: Математика не лаже
Кључни проблем декларације лежи у чињеници да потписници заједно немају довољно политичке снаге за доношење одлука у Парламентарној скупштини БиХ.
У Представничком дому, све странке потписнице располажу са укупно 19 руку (13 из Федерације БиХ и 5 из Републике Српске), док је за усвајање закона потребно 22 гласа.
Без подршке СДА, ДФ-а или ХДЗ-а, који су или искључени из ове коалиције или не желе сарадњу без испуњења сопствених услова (попут изборног закона у случају ХДЗ-а), ова коалиција је осуђена на неуспјех.
Ситуација је још гора у Дому народа, гдје све потписнице декларације, заједно са Златком Милетићем, имају само четири делегата (један Бошњак, два Србина и један Хрват).
За доношење одлука потребно је осам гласова, уз услов да у сали буду присутна по тројица делегата из сваког народа.
ХДЗ контролише три од пет делегата у Клубу Хрвата, а СНСД три у Клубу Срба, што значи да без њиховог присуства сједнице не могу ни бити одржане.
Ова математичка реалност чини декларацију празним обећањем, јер потписници немају ни општу ни ентитетску већину за било какве промјене.
Политичка дезоријентисаност и контрадикције са Савјетом безбједности
Декларација, коју је наводно предложила опозициона Тројка из Републике Српске, показује дубоко неразумијевање политичког контекста и супротставља се закључцима Савјета безбједности УН-а чија је сједница недавно одржана.
На сједници Савјета безбједности, постигнут је консензус да је криза у БиХ уставна и политичка, а не сигурносна, те да мир и стабилност нису угрожени.
Међутим, декларација Тројке из РС-а измишља сигурносне проблеме, што је не само у раскораку са међународним ставовима, већ и отуђује ове странке од њихове бирачке базе и уноси немир, а посебно у Републици Српској, гдје је нагласак на заштити ентитетске аутономије.
Још један примјер дезоријентисаности је став опозиције о Кристијану Шмиту. Док члан Предсједништва БиХ Жељка Цвијановић јасно инсистира на поштовању Анекса 10 Дејтонског споразума и оспорава Шмитов легитимитет због недостатка резолуције Савјета безбједности, опозиција тврди да су Шмитови састанци у региону (Хрватској и Србији) довољни да „легитимизију“ његов статус.
Овај став не само да је правно неутемељен, већ и политички штетан, јер удаљава опозицију од бирача у Републици Српској, који у великој мјери подржавају став руководства ентитета.
У прилог нашој тврдњи иде и говор америчког представника у Савјету безбједности УН-а, који је можда и најкраћи у историји америчких говора и који је трајао мање од 100 секунди, гдје ни једном рјечју није споменуо Кристијана Шмита нити окривио било кога за политичку кризу у БиХ. Суштина његовог говора је била подршка канцеларији ОХР-а, мисији ЕУФОР-а у БиХ те позив политичким лидерима на дијалог.
Британска режија
Састанци у британској амбасади, укључујући посјету британског министра спољних послова, указују на то да је спајање ових неспојивих партија продукт вањског инжењеринга те стварање привидног опозиционог јединства.
О каквом јединству се ради говори и чињеница да лидер ПДП-а није учествовао ни на једном састанку око стварања декларације а није је ни потписао јуче у Сарајеву. Декларацију испред ПДП-а потписао је замјеник ове партије Ненад Вуковић.
У том контексту, декларација служи као политички спас бајвише за лидера попут Елмедина Конаковића, који жели да очува своју функцију и наратив о „европском путу“, и Сабине Ћудић, која се нада да ће до избора одржати причу о „слању СНСД-а на сметлиште историје“.
Очекивања да би Шмит могао интервенисати, на примјер, да омогући замјеницима предсједавајућег Вијeћа министара да именују министра безбједности (позицију коју циља Небојша Вукановић), додатно показују политичку наивност.
Таква интервенција захтијевала би измјену Устава БиХ, што је изван Шмитовог мандата и правно немогуће.
Овакве изјаве само потврђују да декларација није усмјерена на рјешавање кризе, већ на куповину времена за појединце.
Пријетња ентитетској видљивости
Декларација имплицира спремност опозиције Републике Српске да подржи централизацију, попут оснивања Врховног суда БиХ или напуштања ентитетских реформи јавне управе, што би значило губитак видљивости Републике Српске у процесу европских интеграција.
Док руководство Републике Српске инсистира на механизму координације, који осигурава ентитетску заступљеност, опозиција ризикује да подржи модел који би омогућио прегласавање Српске у заједничким органима БиХ.
Ово је у директној супротности са интересима њихове бирачке базе и могло би имати високу политичку цијену, а нарочито за СДС која из избора у изборе губи подршку.
Закључак: Декларација као политички блеф
Потписивање декларације девет странака је политичка манипулација који не може промијенити стварност у БиХ.
Без парламентарне већине, у раскораку са закључцима Савјета безбједности и под очигледним утицајем вањских актера, овај документ служи само за политички маркетинг и спасавање каријера појединих лидера.
Умјесто рјешења, он продубљује подјеле, угрожава ентитетску аутономију и потврђује немоћ потписника да било шта промијене.
Док се ствара привид јединства, стварна моћ остаје у рукама СНСД-а, ХДЗ-а и њихових коалиционих партнера.
