Постоје фазе у животу када човјек има неодољиву потребу да се бави другима. Да коментарише, процјењује, етикетира, навија, напада или брани. И постоје фазе када то једноставно нестане. Не зато што је човјек постао „бољи“, него зато што му је живот постао пунији.
Када се сопствени живот почне живјети, туђи престаје бити тема.
Потреба да се стално говори о другима ријетко има везе с интересовањем. Чешће је знак унутрашње празнине. Људи који немају контакт са собом траже га споља – у туђим изборима, грешкама, падовима и успјесима. Коментар тада постаје замјена за дјеловање.
Погледајте портале и друштвене мреже. Чак и када се објави да је неко урадио нешто добро – помогао, донирао, спасио, изградио – испод се готово редовно нижу осуде, сумње и омаловажавања. Доброта се сецира, мотиви се доводе у питање, а сваки искорак дочекује се с неповјерењем. Као да туђе добро некога лично вријеђа.
У психотерапијском раду то је образац који се стално понавља. Тамо гдје нема личног кретања, критика постаје начин преживљавања. Умјесто одговорности – осуда. Умјесто промјене – коментар. Док се прст упире у друге, властити живот остаје на паузи.
Људи који расту немају потребу да се правдају непознатима. Немају потребу да објашњавају своје изборе онима који не сносе њихове посљедице. Њихова енергија иде у оно што граде, а не у оно што руше – и зато често дјелују тише, повученије, али стабилније.
Као родитељ, али и као терапеут, све сам осјетљивија на то шта нормализујемо, говори Маја Савановић Зорић, психолог и породични психотерапеут.
Ако дјеца одрастају у атмосфери сталног коментарисања других, уче да је посматрање важније од дјеловања, а осуда лакша од избора. То је образац који се касније тешко мијења.
Данас свјесно бирам да не учествујем у колективним линчевима, виртуалним судовима и бесконачним расправама о туђим животима. Не зато што сам изнад, него зато што знам цијену. Сваки пут када се бавимо другима, нешто од сопственог живота остане непроживљено.
Не занима ме ко је гдје погријешио. Занима ме ко је преузео одговорност. Не занима ме ко је „крив“. Занима ме ко расте. А бука?
Бука увијек долази од оних који стоје у мјесту.
Маја Савановић Зорић, психолог и породични психотерапеут
