Херцеговац у деветој деценији лијечи се радом и купусом раштаном

Симо Поповић из требињског села Месари већ увелико гази девету деценију, виталан је као да је три деценије млађи, а своје здравствене проблеме, како каже, лијечи радом и зеленим купусом, такозваним херцеговачким раштаном.

Од некадашњег препуног села још се једино из Симовог оџака стално извија дим, иако има и оних мјештана који живе на релацији Месари – Требиње, а његових осамдесет двије године му не сметају да одржава домаћинство, баште и вртове, пчелињак и стоку.

Радио је 44 године као путар у „Херцеговинапутевима“ и ту зарадио пензију, али се никада није одрицао села, радећи све сеоске послове, па и када су га доктори још прије тридесет година упозорили на слабости срца и прогнозирали му погоршање, прописујући му терапије и контроле, он је одлучио да остане на селу.

„Чим сам од доктора дошао кући, ријешио сам да у град не желим никако, већ идем као и до сада у моје Месаре, па шта ми Бог да, јер рачунам – могу ја живјети колико и моје срце, па ме ево и данас, након толико година жива и здрава, расположеног за све сеоске послове, а о болести и не мислим, као ни о осталим рђавим стварима, већ планирам само онолико колико могу понијети на својим леђима“, каже Симо.

О томе колико може понијети на својим леђима најбоље говори чињеница да је у сваки свој врт, а има их неколико, из обора са овцама сам пренио по двадесетак врећа стајњака, те да све узгоји на строго органски начин, а колико томе поврћу погодује и земља и узгој, најбоље говори чињеница да његов раштан, чија је висина стабљике до једног метра, достиже метар и по, што се у овим крајевима не памти.

Иако је раштан двогодишња биљка, овај пред Симовом кућом је овогодишњи, одгојен на брављем стајњаку, такозваној прпошци.

„Са једног купуса уберем по једну врећу и нема тог лонца у коме се може скухати један обрани струк“, каже Симо, не без дозе поноса, а онда, као да се правда, додаје како су јесенас на вријеме пале кише, а јесен погодује купусу.

Он као рецепт дуговјеког живота, поред свакодневног рада, истиче и здраву исхрану, у којој преовладава раштан купус, препун витамина и минерала, домаће месо и домаћи мед који он сам произведе, као и коју чашу домаћег вина или сока од самониклог дивљег нара, којег у овим крајевима има у изобиљу, па је у прошлој сезони набрао око 300 килограма и направио домаћи сок.

Прије неку годину му је, како каже, супруга заслабила, па је он на себе преузео и спремање јела у кући, чак и хљеб он сам испече и све стиже, мада му доста помогне и син Драган, који често долази из Требиња.
Каже да му је драго што син показује добру вољу и за тим да унаприједи старо домаћинство и бављење пчеларством, па ради на опремању просторије за апи терапију, али се и његови унуци уче тим старим занимањима.

Симо већ припрема огрев за идућу годину, користећи вријеме када истјера овце на испашу да пресијече које дрво за огрев и то га, како је убијеђен, држи у животу.
„Једноставно речено, не умара ме ни мотика ни сјекира, ни пчела ни овца. И тачно сам сигуран да је то мој рецепт за дуговјекост“, додаје на крају овај крепосни старац.