У Манастиру Житомислић данас је обиљежен празник Светих мученика житомислићких. Свету архијерејску литургију служили су епископи захумско-херцеговачки Димитрије и бихаћко-петровачки Сергије, уз учешће свештенства.
Бесједа епископа Сергија
Епископ Сергије је у бесједи истакао да је Бог диван и да ће дати утврђење свом народу, као и сви наши свети мученици.
„Прошлост овога манастира је и страдална и васкрсна, свједочећа је и опомињућа, баш као и прошлост већине наших светиња које нас сабирају кроз вијекове. Житомислић је украс земље Херцеговине, био је и остао, и зато му се враћамо опет изнова да на овоме херцеговачком камену узнесемо молитву Богу, као што су то на овом истом мјесту чинили они који више не ходају овом земљом, али чији је благослов на свима нама који се овдје сабирамо“, рекао је епископ Сергије.
Подсјетио је да је прошло двадесет година од када је Српска православна црква уписала у именослов светих Свете мученике житомислићке, који су невino пострадали у незаборављено љето 1941. године.
„Нaстрадали су у вријеме када је безумље надвладало разум, када је мржња надвладала љубав и када је брат постао небрат, прогонитељ и убица. Не можемо да се не присјетимо младог игумана Константина, јеромонаха Доситеја и Макарија, искушеника Младена и Обрена, младих богослова Марка и Бранка и протођакона Владимира. Они су тога дана устали да би Бога славили, а већ исту ноћ су руком злочиначком окончани њихови животи и прекинуте њихове младости. Пострадали су у јами Видоња. У тој јами они су прогледали, али не за овај свијет већ за вишњи. Из мрачних дубина јаме они су угледали лице Христово“, додао је епископ Сергије.
Крваво љето 1941. и порука помирења
Епископ Сергије подсјетио је да крваво љето 1941. није у црно завио само Житомислић, већ и многа села, градове и хиљаде породица које су вапиле ка небу да се зло оконча.
„Љето је минуло, али бол није. Остали су видљиви ожиљци да опомињу на страхоте којима се нико није надао. Чак ни данас, 84 године након тога, не можемо говорити без суза и присјећати се, и никада не смијемо заборавити имена да бисмо их пренијели онима који ће доћи послије нас. То је наша дужност и наша света обавеза, али и завјет који нас обавезује на молитву“, поручио је епископ Сергије.
Истакао је да наша сјећања не смију изродити мржњу према потомцима оних који су чинили злочине.
„Требамо загрлити једни друге љубављу Христовом да се оваква страдања никада никоме не би поновила. Човјек човјеку никада не смије постати вук. Једни од других не смијемо зазирати, већ се требамо зближити и упознати, јер нам је заједничко ово исто небо и ова иста земља, плодна поља и кршевита брда и планине. Сви смо дјеца истог Бога, и из прошлости требамо извлачити поуке, а не мржњу преносити из нараштаја у нараштај“, нагласио је он, додајући да руку треба пружити и онима који још ходају у тами.
Епископ је поручио да прошлост опомиње да се никада не учини оно што се дешавало на нашим просторима током Другог свјетског рата.
„Будимо свједоци мира и истинског помирења, не дајући да нас заведу они који желе сукобе. Будимо мудри као змије и безазлени као голубови”, закључио је епископ Сергије.
Епископ Димитрије о Житомислићу
Епископ захумско-херцеговачки Димитрије захвалио је свима који су дошли у мученички Житомислић, који се, непрестано обнављајући и васкрсавајући, никада није изневјерио своје назначење.
„Сви хришћани, дај Боже, да буду какви треба да буду: вјерни, храбри, поштени, смирени, безазлени, мудри, радосни и саосјећајни са сваким људским бићем и страдањем. Да и ми нађемо свој крст, своје назначење и љубав, и нека би били попут наших мученика, да и наше свједочење постане сјеме за нове хришћане. То ћемо само учинити ако живимо достојно Јеванђеља“, поручио је епископ Димитрије.
Игуман Данило Павловић о канонизацији и страдању
Игуман Манастира Житомислић Данило Павловић подсјетио је да је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 2022. године одредио 26. јун као датум празновања Светих свештеномученика житомислићких, а да су они канонизовани 2005. године, приликом освећења манастира.
Он је истакао да се Свети житомислићки мученици празнују у знак сјећања на братство манастира које је пострадало у Другом свјетском рату, а чије су мошти страдале и у посљедњем рату, када је манастир запаљен и порушен.
Братство манастира, на челу са игуманом Константином Вучуровићем, који је имао само 26 година, јеромонасима Доситејем Вукићевићем и Макаријем Пејаком, искушеницима Младеном Шаранам и Обреном Окиљевићем, богословима Марком Продановићем и Бранком Билановићем, те протођаконом Владимиром Чејовићем, бачено је у јаму Видоња 1941. године.
Митрополит Владаслав је шездесетих година покушавао да их достојно сахрани, али комунистичке власти то нису дозволиле. Тек 1991. године мошти су извађене из јаме и сахрањене у гробници изнад цркве у манастиру, али су 1992. године, приликом разарања манастира, нове муке задесиле њихове мошти, јер је у гробницу бачен експлозив. Данас се испод олтара у цркви чува дио њихових костију.
Игуман Данило наглашава да је братство манастира подијелило судбину свога народа, као и многи други Срби у том периоду.
„Овај манастир је симбол страдања, али и симбол васкрсења. Манастир данас свијетли лијеп, окупан и пун народа, свједочећи о васкрсењу, радости и животу“, поручио је он.
Свечаност и бесједа професора Певуље
Након литургије одржана је свечана академија на којој је бесједио проф. др Душко Певуља, уз наступ етно групе „Ива“. Професор Певуља је истакао да овај тренутак обавезује и да обнова храма треба да живи непрестано у народу, не само за празнике.
„Култура сјећања о којој говоримо треба да буде уграђена у наш културни образац и понашање наших институција, дјелатна током цијеле године. Важно је открити истину о узроцима нашег страдања. Чини ми се да је свим српским страдањима претходило занемаривање истине о њиховим узроцима, и ми то не чинимо на прави начин читавим својим бићем и културом“, поручио је Певуља.
Он је нагласио да се треба осмислити пут за будућност, гдје прошлост постаје саставни дио наших живота.
„Када видимо бројне наше обновљене светиње, можемо закључити да нам предстоји духовна обнова, знатно тежа од зидања цркава. У том сагласју можемо очекивати другачије дане од наше историје“, закључио је Певуља.
Амбасадор Русије и духовно братство
Присутнима се обратио и амбасадор Русије у БиХ Игор Калабухов, који је подсјетио на духовну сарадњу и братство српског и руског народа, истичући да је Манастир Житомислић симбол тог духовног братства.
„Историја се понавља, а ми морамо пазити да је сачувамо. Ове године празнујемо 80. годишњицу велике побједе у Другом свјетском рату, када смо били заједно, као и у свим тешким дешавањима. Драго нам је да се наши односи одвијају у добром правцу, и на политичком нивоу, када предсједник Милорад Додик иде у Русију на многа дешавања. Овај догађај на овом предивном мјесту је још један доказ нашег братства и пријатељства и гаранција да ћемо побиједити наше непријатеље“, поручио је Калабухов.
Калабухов је, заједно са директором Руског дома у Београду Јевгенијем Барановим, даривао манастиру обновљену плочу са грбом Милорадовића, постављену на исто мјесто гдје се налазила прије рата. Милорадовићи су српска племићка породица, чија је задужбина Манастир Житомислић, а који су мигрирали у Русију.
Присуство званица
Литургији су присуствовали амбасадор Русије у БиХ Игор Калабухов, генерални конзул Републике Србије у Мостару Васо Гујић, директор Руског дома у Београду Јевгениј Баранов, градоначелник Требиња Мирко Ћурић, начелник Општине Источни Мостар Божо Сјеран, шеф Канцеларије Владе Републике Српске у Мостару Горица Рашовић, декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Владан Бартула, изасланик потпредсједника Федерације Игора Стојановића Славен Главаш, те велики број вјерника из цијеле Херцеговине.
