У Мостсру је у оквиру божићних празника одржан Традиционални Божићни концерт и пријем у организацији Српске православне црквене општине Мостар, Манастира Житомислић, СПКД “Просвјета” Градски одбор Мостар и Српског пјевачког и културно-умјетничког друштва “Гусле”.
Божићни пријем, који је претходио божићном концерту на коме је наступила група “Искон”, био је прилика да се са гостима из политичког, вјерског, културног и јавног живота Мостара и Херцеговине, подијели радост православног Божића.
Том приликом божићну бесједу одржао је отац Данило Боро из Билеће чији садржај преносимо у цјелости:
Поштоване даме и господо, драга браћо и сестре, драга дјецо, велика ми је радост што сам добио прилику да Вам се на почетку Божићног концерта обратим са пар ријечи у граду на Неретви, гдје сам од Бога добио дар живота, али гдје сам добио и дар свештенства.
Црква се данас радује доласку Сина Божијег, који је постао човјек да би сјединио човјека са Богом или како то говоре Свети Оци и учитељи Цркве, да би обожио човјека. Зато је у средишту црквеног поштовања Божића то што је Син Божији постао Син Човјечији. У свијет у коме живимо ушао је Бог. Када славимо Рођење Христово, ми славимо Божије Оваплоћење, догађај који је центар људске историје. Срце тога догађаја јесте неизрецива стварност да се Син Божији рађа од Духа Светога и Дијеве Марије као човјек. Бог се облачи у тијело. Примио је на себе смртну и палу људску природу и сјединио је са бесмртном божанском природом Својом, да би и човјек могао кроз Њега и у Њему да живи вјечно у Царству Небескоме, што је и посвиједочио Васкрсењем својим.
Читава старозавјетна историја о доласку обећаног Месије – Спаситеља свијета, најављује ову велику тајну Христову. Човјек је створено биће које има заједницу са Богом као Творцем и заједницу са створеном природом, и као такав, требало је да буде спона између Творца и Његове творевине. Бог је створио човјека са циљем да се сва створена природа преко човјека сједини са Богом, те на тај начин и сама постане бесмртна. Преко човјека је, дакле, требало да се се оствари спасење цјелокупне творевине. Тако је кроз Рођење Сина Божијег дошло до сједињења Бога и човјека, тј. Творца и Његове творевине. Оно што Адам није успио учинити, учинио је Христос – Нови Адам.
Божић је један од оних празника који се најдубље урежу у ум и срце сваког дијетета, не само због тога што је Божић тако богат обичајима: брање и налагање бадњака, долазак полазника, чесница, пецивица, већ прије свега управо је дјетету блиско то, јер је Божић обавијен овом великом тајном, како се пјева у кондаку празника: „Вјечни Бог Творац постаје Дијете“. Бог – Дијете! Велико чудо, велика тајна, велика радост, права благовијест. Бог је постао Дијете и објавио нам се, не у Својој величини и сили, већ у Својој предивној љубави и смирењу. Одрасли не могу као дијете да тако интезивно доживе радост празника, јер дијете отвореног ума и чистог срца својом духовном интуицијом осијети дубље духовну реалност празника.
Период око празновања Божића обилује радошћу и међусобним даривањем љубави. Све ово чинимо управо подражавајући Оног Који има највише љубави према нама људима, којима је даривао Сина Свога. Секуларна култура, одвојена од вјере и Цркве, Божић доживљава чисто комерцијалистички, пратећи грозничаво моду куповања и давања поклона, без тражења дубљег смисла у свему томе. Дан послије све пада у заборав. Супротно томе, Црква се за радост Христовог Рођења припрема кроз пост, молитву и учешће у Литургији, што нас све заједно постепено узводи у сусрет празнику. Савремена свијетовна култура изгубила је везу између божићних обичаја и самог смисла Божића. А смисао је у томе да је Христово Рођење у тијелу, бесцјени дар Бога Оца нама људима и цијелој творевини. И да на тај дар ми можемо и треба да узвратимо неким уздарјем.
Цио свијет у Христу сада може да види на шта је човјек призван. Какав је човјек позван да буде. То наше призвање нам говори да бити истински човјек, значи бити Божији човјек. Наравно, ово подразумјева јаку унутрашњу борбу наше колебљиве воље против старих навика пале људске природе.
И ту долазимо до онога што нам је од Бога заповјеђено кроз ријечи пјесме коју су у тихој Витлејемској ноћи пастири чули од анђела: Слава на висини Богу, мир међу људима и добра воља“. Ту долазимо до одговора на питање шта би то могло да буде наше уздарје Богу, на велики дар који смо од Њега добили. Кренућу само са друге стране ове заповијести. Да имамо добру вољу једни према другима. У нашем језику ријеч вољети и не значи ништа друго него то да имамо добру вољу према некоме. Јер тек ако имамо добру вољу моћи ћемо да имамо мир у себи, али и око себе. Тек тада ћемо имати и мир међу собом. Даље, једино ако имамо љубав и мир, ми ћемо бити у стању да дамо славу Богу – да славимо Бога и да уђемо у славу Божију.
Неће бити да човјек од искона није био свијестан тога колико је гладан и жедан љубави и мира у свијету мржње и ратова. Не само човјек Старог завјета, него и човјек који је припадао грчко-римском свијету. Сјетимо се само вапаја Софоклове Антигоне: „Нисам за мржњу, већ за љубав створена.“ Сличан је и вапај савременог човјека, поготово у наше дане кад бијесне ратови, када расте страх од глобалног рата, када многа невина дјеца страдају широм земљиног шара, када многи заборављају да кад год и шта год да учине једном од ових малих и самом Христу учинише. До те мјере нас Христос воли да себе поистовијећује са сваким од нас. А овај вапај савременог човјека, чини ми се, најтананије је изразио Херман Хесе у једној својој нарацији: „Срећан је ко уме да воли“ ријечима: „Све несреће овог свијета, па и она коју сам носио у себи, произилазиле су из недостатка љубави. Са тог становишта начела Новог Завијета су ми се учинила истинитим и дубоким.“
Ми се нећемо вечерас заносити да тек тако можемо да промијенимо свијет у коме живимо. Нисмо ни позвани од Господа да мијењамо једни друге, него да свако мијења себе. И ту, будимо искрени, из сопственог нам искуства видимо, да не можемо много, уствари, не можемо ништа без Христа. Зато на Његову љубав одговоримо љубављу према Богу и према ближњима. И сјетимо се ријечи апостола љубави и јеванђелиста Јована, парафразираћу: „Ако вам неко каже да воли Бога а мрзи ближњег свога, лажа је, јер како ће вољети Бога кога не види кад не воли ближег кога види.“
Остаје нам да уживамо у љубави и радости, коју су нам организатори и учесници овогодишњег Божићног концерта у Мостару уз помоћ покровитења, приредили као уздарје Богомладенцу. „Ево дана којега створи Господ да се обрадујемо и узвеселимо у њему.“
Мир Божији! Христос се роди!
