Старјешина Саборне цркве Свете Тројице у Мостару и архијерејски замјеник епископа захумско-херцеговачког, протојереј-ставрофор, Радивоје Круљ опростио се данас на светој архијерејској литургији у Старој цркви од својих вјерника и од Мостара. Били су то изузетно дирљиви тренуци који свједоче о томе колико је Круљ волио Мостар и колико је Мостар волио њега. Дан прије, док смо радили интервју за Топ Портал, заједно смо прошетали од Саборне цркве, преко Старог града до Рондоа. Сваки други човјек се поздравио с њим жалећи што одлази из Мостара.
Круљ је са породицом у Мостар дошао прије петнаест година. Саборна црква Свете Тројице тада је била у гомили камена, а српска заједница разорена у сваком смислу. Круљ је пребрао скоро сваки камен. Данас, када одлази, грађевински радови су завршени, Саборна црква се издигла над Мостаром, постављени су прозори, а прије неколико дана и улазна врата. Био је то огроман и тежак посао. Уз цркву се зидала и разорена заједница, а Црквена општина Мостар са Круљем на челу била је покретач и обновитељ не само духовног, већ и културног живота заједнице, као и било чега везаног за Србе у Мостару. Оно што је посебно обиљежило његову службу у Мостару је међурелигијски дијалог и грађење мостова међу вјерским заједницама и људима. На констатације људи да ће његово име бити уписано у историји Мостара и Српске православне цркве у Херцеговини, Круљ каже да се ваља уписати у Царство небеско.
У интервјуу говори о одласку, новој служби и својих петнаестак година у Мостару.
Након скоро шеснаест година проведених у Мостару, гдје сте били старјешина Саборне цркве Свете Тројице, одлазите из Мостара. Можете ли нам, прије свега, казати који су разлози и гдје настављате свој живот и службу у Српској православној цркви?
Увијек сам слиједио више срце и осјећаје неголи разум. Наравно, укључивао сам и разум у велике и преломне одлуке у свом животу, животу моје породице и заједнице у којој сам живио и служио. Осјећам да се завршила једна етапа живота.
Не знам шта ме чека у једној земљи и друштву као што је Њемачка, али сам се у неколика наврата увјерио да су тамо веће могућности за дјецу и њихово школовање.
Супруга и ја имамо шесторо дјеце. Никада ниједном од њих нисмо пружали ништа мимо других, нити у једној прилици, нити у једном мјесту, од школе, спортског или неког другог колектива… учили смо их и учимо их да се својим радом, залагањем и знањем изборе за прилике које им се нуде. Бојим се да је у оваквом друштву као што је наше – то врло тешко. То је једини разлог наше одлуке да дигнемо сидро из овог прелијепог града. Хвала нашим епископима који су на нашу молбу позитивно одговорили. Наш одлазак никако не значи да одустајемо од борбе за боље, праведније и уређеније друштво и систем вриједности у овој прелијепој и пребогатој земљи. Свакако, то ће бити други начин и борба из друге перспективе. Ми сада нисмо баш добар примјер јер одлазимо, али шта је – ту је. То је наша одлука.
Прије 15 година дошли сте у Мостар, Саборна црква тада је била у гомили камена, а српска заједница разорена у сваком смислу. Односи међу народима били су такође још увијек јако нарушени. Можете ли се присјетити тога времена у Мостару?
У Мостару смо служили у два наврата и из двије различите перспективе. Прво служење је било непосредно послије овог несрећног рата, трајало је непуне двије године, од 1999. до 2001. године, када сам опслуживао Мостар и цијелу Долину Неретве, и то из Требиња и Невесиња. Било је то вријеме масовнијег повратка, колективних центара и незаинтересованости званичних власти Републике Српске за повратак српског становништва на његова вјековна огњишта. Дословно је тада наш народ у Мостару био између чекића и наковња, непожељан и крив властима оба ентитета. Једнима што напуштају један ентитет, а другима што долазе у њихов ентитет и њихов животни простор. Слава Богу, и то се пребродило и значајан број породица се вратио на своја вјековна огњишта. Они су истински хероји.
Друго наше служење у Мостару одвијало се посљедњих петнаест година. Моја породица и ја имали смо част да будемо дјелићи приче о обнови и дизању из пепела православне заједнице у Мостару и у Долини Неретве. Молитве, одлучност и неустрашивост владике Атанасија за овај народ и овај простор, који он није оставио ни у најтежим ратним данима (сјетимо се само његових посјета Мостару и Долини усред ратних дејстава); визија, осјећај и широкогрудост владике Григорија не само за православну заједницу него и за сваког човјека на овом простору; обнова и живот у манастиру Житомислићу игумана Данила и његовог братства – све су то били чврсти и добри темељи за обнову у којој смо и ми учествовали.
Слава Богу, резултати нису лоши. Јеванђеље нас учи да се не осврћемо уназад, него да гледамо напријед како и шта радити, како најбоље служити Богу и човјеку.
Обнова Саборне цркве била је огроман посао, црква је сада изидана. Како се радило и градило, колико је било тешко?
Било је доста искушења и проблема. Слава драгом Богу, све се некако превазишло и успјели смо Мостару вратити један од његових симбола. Мене посебно радује што се током градње ниједном мајстору или раднику није десила ни најмања повреда. Такође је важно да током градње није било никаквих инцидената на вјерској или националној основи, а можда је и најважније то што су у обнови учествовали људи свих вјера и нација.
Веома је важно напоменути да је ово до сада само једна етапа обнове. Предстоје још двије етапе, а то су уређење ентеријера и уређење партера, тако да владици Димитрију и оцу Душку са сарадницима предстоји тежи и комплекснији изазов у односу на претходне епископе и свештенике.
Ви нисте били само свештеник, већ сте активно радили и на обнови културног живота и иначе обнови заједнице, били сте иницијатор и покретач обнове „Гусала“, „Просвјете“, и још многих ствари везаних за српску заједницу. Шта све остављате иза себе у том смислу?
Лако је бити иницијатор. Много је теже бити реализатор. Хвала Богу на сарадницима, сатрудницима и сапатницима па смо значајан број идеја и иницијатива реализовали. „Гусле“ и „Просвјета“ су данас заиста респектабилна друштва у Мостару, која носе значајне пројекте и постижу добре резултате.
Посебно сам поносан на пројекат Просвјетине стипендије, око којег се у протеклих шест година окупила значајна група људи – добротвора и стипендиста. Да наша мала заједница и „Просвјета“, као једно мало друштво, током посљедњих шест година, у овом времену и у овим околностима, подијели преко 350 стипендија и прикупи скоро 200.000 евра – то није мала ствар.
Ту је свакако и вриједна екипа нашег хуманитарног друштва „Добротвор“, која је вриједна пажње, похвале и подршке јер ради један племенит и узвишен посао.
Када је било најтеже и шта је било најтеже?
Најтеже је када људи, а нарочито дјеца и омладина, страдају и пате.
Тешко ми је било када бисмо обуставили радове на Саборној цркви, а увијек је то било због недостатка финансијских средстава.
Тежак је био период када су многи, замислите апсурда, нама оспоравали Алексу Шантића и његове пјесничке вечери. Слава Богу, захваљујући подршци многих честитих људи и институција, али и нашој стрпљивости и истрајности, извојевали смо значајну побједу и издали смо монографију о Шантићевим вечерима поезије.
Одакле сте црпили толику енергију?
Не знам одакле вам та констатација за „толику енергију“. Уопште нисам задовољан својом енергијом и радом у свештенослужењу. Ако и има нешто дамара у мени и мом служењу, искључиво сам га тражио и тражим га и даље у Христу Господу и Његовом Јеванђељу.
Ви сте познати и као човјек који је урадио много на изградњи мира и међуљудских односа у Мостару. Како је текао тај процес и шта су најупечатљивији моменти?
Мислим да је то нешто најнормалније и нешто што је тако природно и људски. Процес тече од онога „добар дан“ и „како сте“, па надаље до братских односа пуних међусобног повјерења и уважавања. Можда могу, као упечатљив, издвојити примјер да је један наш комшија муслиман протеклих година градње Саборне цркве отворио рачун у једној оближњој продавници како би радници на цркви могли свакодневно узимати храну и пиће на његов рачун.
Због међурелигијског дијалога и сарадње с другим вјерским заједницама и народима неријетко сте били мета жестоких критика од стране одређених кругова?
Да, нажалост, било је и таквих ствари. Опростите ми, али такве девијације овог пута не бих коментарисао.
Колико сте упознали људи и стекли пријатеља као свештеник у Мостару?
Милион.
Упознали сте скоро цијели Мостар, знате га – што би се рекло – у душу. Какав је Мостар био када сте дошли, какав је данас? Има ли наде за овај град?
Мостар је увијек лијеп и топао. Његова блага клима и добри људи су увијек ресурс, а нарочито данас.
Има наде, наравно, нарочито када судбину и будућност Мостара буду креирали они који у њему живе, а не високе политике и политичари који кроз Мостар само пролазе и не познају га уопште, нити се труде да га упознају и разумију.
Шта ћете понијети у лијепом сјећању из Мостара?
Добре људе.
Ваш одлазак из Мостара није лијепа вијест никоме, посебно не православцима, Србима у Мостару. Шта им можете поручити као неко ко је баш волио и познавао овај град?
И даље ћу вољети овај град и вјерујем да ћу се из друге перспективе и у другачијим околностима борити за његов напредак, те тако – надам се – дати допринос. Није поштено, нити морално да приликом одласка дајем савјете и поуке, али бих ипак једно поручио, а то је да треба да се боримо са својим сујетама и да градимо јединство и мостове братске љубави, поштовања и уважавања.
Владика Димитрије: Да отац Радивоје није дошао тада ко зна шта бисмо сада имали овдје
У недјељу у Цркви рођења пресвете Богородице у Мостару литургију је служио владика захумско-херцеговачки и приморски Димитрије уз саслужење свештеника Радивоја Круља и старјешине Саборне црве Душка Којића. Владика Димитрије рекао је на крају службе да је најбоље бити са Богом и уз Бога гдје год да се оде. Рекао је да отац Радивоје има, као калуђери, дар да послуша и храброст свештеничку да скочи у непознато и отисне се и само се поузда у благодат Божију.
“Тако је дошао и у Невесиње и из Невесиња у Мостар у доба које није било лако. И устајали смо и падали. Та прва благодат се никада није изгубила. Да отац Радивоје није дошао тад и да се није повјерио Богу питање је шта би ми овдје сада имали и на шта би долазили”, рекао је владика Димитрије. Владика и свештенство о.Круљу су поклонили икону Бохородице и слику на којој се виде Стари мост и Саборна црква.
Којић: Отац Радивоје био је неко ко је свака врата отворио
Отац Душко Којић рекао је на крају недјељне службе да неки људи оставе дубок траг на овоме свијету, а да је он свједок тога да гдје год се кретао, када би споменуо Мостар, сви би препознавали само једно име, а то је Радивоје Круљ.
“Он је ту своју мисију испунио. Он је био неко ко је нас усмјерио ка Мостару и свака врата отворио, а ако нека није отворио бар је покуцао на њих. Та његова упорност нама је била истинско упориште и ослонац и знали смо да он неће одустати. Да нама Бог да да имамо бар дио те снаге и да се боримо. Ја се од њега нећу опраштати никаквим тужним ријечи јер је обећао да иде али да нас не оставља”, рекао је отац Душко Којић.
