Историчар Предраг Лозо: Не би требало да упаднемо у процес хиперпродукције и инфлације споменика

Уколико хоћемо да Бањалука буде озбиљан центар никако не би требало да упаднемо у процес хиперпродукције и инфлације споменика, каже историчар Предраг Лозо за Мондо.

Бањалука је за једно љето добила споменике Твртку Котроманићу, Кулину бану, жртвама Велеиздајничког процеса и борцима Одбрамбено-отаџбинског рата.

Неки су већ завршени и свечано отворени, други у завршној фази, али као статуа чврсто стоји чињенице да је изглед града измењен и то трајно. Или ћемо доживјети да нека будућа градска власт или активисти руше ове супернове споменике?

Из данашње перспективе и данашње Бањалуке ниједно чудо не изгледа немогуће. Таквом идејом водили су се у садашњој градској администрацији када су кренули у изградњу, а овдје највише и превасходно мислимо на споменике владарима из Средњег вијека. Што се тиче споменика погинулим борцима Војске Републике Српске, граду треба одати признање на трајности да споменик коначно буде саграђен на (скоро) 30. годишњицу од потписивања Дејтонског споразума. О симболици и мјесту изградње већ се може расправљати.

У оваквој ситуацији највећи град у РС нашао се, потврђују упућени, а међу њима и историчар Предраг Лозо, јер је градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић цијелу стратегију изградње споменика присвојио себи, а од осталих је тражио само празан пристанак.

Да ли се град констултовао са стручњацима о изградњи споменика Твртку, Кулину бану, али и борцима ВРС?

У Градској управи су, половином прошле године, организована два састанка са стручњацима из области историје, културе памћења те језика и уметности о питању подизања споменика у Бањој Луци на којима сам и ја учествовао. Тема ових састанака нису били ни споемник погинулим борцима Одбрамено-отаџбинског рата, ни споменик жртавма „Велеиздајничког“ процеса.

На састанке је градоначелник дошао са својим тезама које је износио као готово завршене ствари и практично је тражио бланко поптисе и подршку стручњака коју није добио. Састанци никад нису настављени јер није било слуха за мишљење струке.

Шта је предложио градоначелник?

Тадашњи став градоначелника је био да се на углу садашње Гајеве улице у шетачкој зони направи сведени тј. мањи споменик Кулину бану. Иако су историчари већином тражили да ту буде споменик српском краљу Стефану Твртку Которманићу, тај предлог је одбијен позивајући се на могућност градње „мега кружног тока код Ферахдије“. Једно од оправдања било је да на углу садашње Гајеве улице треба да иде мањи споменик Бану Кулину јер због амбијенталне целине нема места за велики споменик међу објектима и време нема места за коњаника Твртка као војсковођу.

То је био само изговор, јер се Твртко, као владар са историјским изгледом на свом печату, могао представити како, рецимо, сједи на престолу и сл. Сада бисмо имали пуно другачију ситуацију.

Такође, тада је упозоравано од стране историчара да ми не знамо како је Кулин бан изгледао и да акценат треба да буде на повељи, а не на некој већој статуи исте личности Кулина бана јер је повеља из 1189 г. један од првих сачуваних докумената писаних на српском језику и писму на овим просторима.

Зашто нису спроведене јавне расправе?

Оно што је тада речено, а никако није испуњено јесте да ће изглед и садржај споменика бити предмет јавне расправе и дебате у Бањој Луци. Дакле, требало је организовати да, пре свега, грађани имају увид у различите предлоге изгледа споменика, њихове локације и слично, као и да шири увид оствари струка из различитих области која би том приликом дала своја мишљења. На крају је све сведено на предизборну брзину и приватну дозу естетике градоначелника без ширих и јавних процедура што никако није добро. Како је онолики Кулин бан изронио између Банског двора и Народног позоришта то јавност не зна.

Какво је ваше мишљење о Твртку и Кулину и да ли им је мјесто ту гдје јесте и на овај начин?

Бања Лука треба споменике Стефану Твртку Котроманићу и подсјећање на повељу Кулина бана, али се то могло урадити са много више историјског знања, али и више стила и смисла у умјетничком иу архитектонско-урбанистичком смсилу. Тако не бисмо дошли у ситуацију да споменик Твртку буде доминантнији, својом амблематичношћу фигуре коњика и положајем, у односу на споменик погинулим борцима Одбрамебно-отаџбинског рата, који је са овим идејним решењем и бетонским стубовима (упитне симболике наводне 62 бригаде, што је нетачно и на шта је упозоравао и професор Горан Латиновић више пута) опет пратио низ импровизација и контраверзи.

Нажалост морам рећи, први пут јавно, да се приликом расписивања конкурса за овај споменик у позиву нашло и шест страница текста преписаних од ријечи до ријечи (углавном) из моје књиге о Одбрамбено-отаџбинском рату, без икакве фусноте или обашњења које је аутор тога текста. или којој институцији припада, док су се за остале референце наводи неке фусноте. То свакако не спада у честито и коректно поношење и спада у домен фалсификовања ауторског власништва. Ваљда су и одговорност и стручност требали бити показатељ нашег односа према борцима.

Ваљда смо сви сагласни да је период Одбрамебно-отаџбинског рата кључни период Републике Српске, а да се не смијемо одрећи ни осталих историјских чињеница о постојању Срба на овим просторима. Није нам се требало догодити нашој ни да споменик Кулину буде доминантнији од споменика Стефану Немањи јер је личност оснивача династија Немањића неупоредиво значајнија у историји.

Уосталом, може ли споменик Твртку бити приоритет у односу на Краља Петра И Крађорђевића Ослободиоца који је био и ослободилац или осветник старе Србије и Косова и Метохије у Балканским ратовима, који је ратовао у устанку у Херцеговини и Босни за вријеме Велике источне кризе, који је , између осталог, и директни потомак, односно унук Карађорђев!? Исти онај који је био краљ, који је са својом војском и народом преживио голготу и васкрс Србије и Срба у Великом рату и чија је војска донијела слободу након вијекова ропства иу Бању Луку 21. новембра 1918. године.

Исто тако не би нам се могло десити да се посматрачу у парку књиге не објасни да је повеља Кулина бана написана као трговачки документ и да је написана и српским језиком и писмом, и латинским због комуникација и трговачких веза са Дубровником.

Зашто би изостављали ту чињеницу, када је то историјски факт.

Стиче се утисак да се градска администрација у Бањалуци такмичи са администрацијом сарајевске градоначелнице Бењамине Карић у градњи споменика?

Нама није потребно, попут метода савременог федералног Сарајева, да се играмо симболике и прешућивања историјских чињеница или њиховог „домишљања“. Никако нам није потребан метод који је „сарајевског“ Твртка довео до тога да „поздравља“ десном руком као властела на споменицима српских великаша Храбрен-Милорадовића, дакле без икаквог историјског утемељења везаног за његову личност. Бањалука се не треба са сарајевским такмичити у лошим и половичним рјешењима.

У том светлу може се поставити питање зашто се приликом враћања статуе двоглавог орла на Бански двор није вратио и оригинални грб Крајевине СХС, без обзира што је нама свима дражи, па и мени лично, грб само са оцилима. Са становишта аутентичности, историјске оригиналности и заштите неупитно је да се овде ради о „домишљању“ и преправци нечега што више није обнова аутентичности. Па под којим грбом је дјеловао Бан Милосављевић? Је ли НДХ 1941. године срушила тај грб?

Поставља се питање и, рецимо, зашто нисмо на Усјековање главе светог Јована, 11. септембра по новом, или 29. августа по старом калнедару, када је што видимо из самог текста написана повеља Кулина бана, имали било какву манифестацију – ритуал код овог новог. споменика!? Знају они који одлучују о споменицима у граду нешто о томе?

У међувремену отворен је и Парк Ослобођења посвећен жртвама Велеиздајничког процеса. У вези овог споменика имали смо и отворено писмо историчара Зорана Пејашиновића који је затражио да се спроведе конкурс за најбоље решење? Каква је симболика постигнута са решењем које видимо?

У новотвореном парку „Ослобођења“ са решењем споменика од два метална зарђала стуба, на таблама не видимо ништа и због чега и када је водио бањалучки велеизаднички процес, била је нека окупација од стране Аустроугарске, да ли је био неки светски рат , шта је било са осуђеним, нарочито оним на смрт, да ли је било неко помиловање, ко је заслужан за то, да ли и је када је Српска војска ушла у Бању Луку и донијела ослобођење, на крају зашто је за овај случај требао бити значајан. симболика славске свијеће? Из једног штурог информативног натписа и једне поетске сетенце на таблама не видимо ништа или видимо веома мало, готово исто као из једне чувене идеолошке кованице „жртве фашистичког терора“ која нас је скупа коштала. Шта рецимо странац може сазнати из наведеног о нашој историји?

Зашто је меморијализација постала дио дневне политике, а неозбиљан процес у којем ће град добити битне споменике?

Меморијализација је само један дио политике памћења која одређује однос друштва према прошлости. Она увек подразумева институционални одговор и усмеравање ресурса колектива који дефинишу однос друштва према сопственој историји, култури и традицији. Веома је битно навести да меморијализација и политика памћења подразумевају постојање стратегије и општег плана управљања потенцијалима. Стратегија може бити разрађена на више нивоа.

Уколико хоћемо да Бања Лука буде озбиљан центар никако не би требало да упадамо у процес хиперпродукције и инфлације споменика, поготово, не све у једном изборном локалном циклусу, и никако све не би требало зависти од појединца – градоначелника и његове импулсивности и приватне дозе естетике или количине знања или незнања.