ЗанимљивостиТребиње

Херцеговина, мала земља велике историје и великих људи

Херцеговина, мала земља велике историје или боље речено великих људи. Кроз вијекове свог постојања та тврда каменита груда, гдје се његовао култ витештва и српског родољубља, али и мудрости, бесједничке и писане ријечи, одгојила је читаву плејаду знаменитих личности који су дали немјерљив допринос слави, угледу и напретку свог српског рода.

Управо се  навршава пуних 200 година од рођења, а недавно је било и 150 година од смрти, једног од најчувенијих Херцеговаца, великог војводе Луке Вукаловића (1823 – 1873). Рођен је у селу Богојевићи, лицем на Лучиндан у кући зубачког племенског старјешине Лазара – Лака Вукаловића и Анђе, рођене Ђуричић. Послије њега на свијет дођоше и браћа му Јоле и Трифко, те сестре Јована и Петрана. Његов завичај, племе Зубци, налази се између Требиња, Корјенића, Кривошија и Конавала.

“Ту живи око 4.000 душа, све чистог Србина, православне вјере. Народ је здрав, виђен и угледан, бистар, разборит и јуначан,/…/ годинама су бирали главара из братства Вукаловића који су се одликовали поштенијем владањем, ватреним родољубљем и јунаштвом.” (Ј. Накићеновић)

Млађани Лука у Требињу код Риста Пиштељића учи пушкарски занат, а 1840. године Турци му отроваше оца, након што су му претходно убили и свих пет стричева. Била су то тешка времена робовања, земља српска, а управа турска, и то онај њен најцрњи, тирански период кад је пљачка, терор и самовоља локалних зулумћара раји постала несношљива. Залуд је био притисак европских сила да Стамбол олакша положај хришћана, јер Турци су били мајстори да на велика звона тобож покрену тражене реформе, а да на крају све остане исто. Међутим, овај пут је дара превршила мјеру, не због суза раје које су гануле султана, већ што босански бегови својом осионошћу оружано ударише на везире које је постављала Порта. Тад султан Абдул Меџид одлучи Босни пустити крв својом бритком сабљом – Омер-пашом Латасом, потурченим личким Србином, који се двадесетак година раније звао Михаило и био млад официр личке регименте. Он побуну босанских бегова скрши невиђеном жестином, без имало милости. Стотине затвори, посијече и повјеша, чак 400 у тешком синџиру посла у Стамбол, а потом се устреми ка Црној Гори и Херцеговини.

Глава и оружје

У то доба Лука у Херцег Новом држи властиту пушкарску радионицу и тек повремени боравак на Зубцима не бјеше сметња да га изаберу за племенског старјешину. Свјестан опасности која се надвила на његов крај, он те 1852. окупља виђеније људе ради отпора разоружавању Срба које нареди Латас. За Херцеговца је голема ствар била раздвојити се од свог оружја, јер без њега му глава не вриједи ни по луле дувана, а био би и некако огољен и унижен јер је оружје за пасом било знак мушког достојанства и части. Један страни путописац забиљежи да је на тим људима све просто и сиромашно осим оружја које сија. Ствари постадоше врло озбиљне кад Турци тог Јовањдана на Доловима код Клобука на превару ухватише и на мукама уморише главара сусједног Грахова, Јакова Даковића. Већ тада се дио људи поче одметати у планину. Ускоро Турци дођоше и на Зубце по оружје и у напетој атмосфери деси се инцидент те изби побуна која убрзо прерасте у устанак.

Те године Црна Гора поста кнежевина кад на престо ступи енергични Данило Петровић којег 18. јула потврди и руски цар. Он одмах најави да ће с Турцима слабо мира бити, јер се сусједна српска племена жели прикључити кнежевини за коју ће тражити и међународно признање. Уз миг са Цетиња и подршку калуђера из манастира Дужи, Лука одмах формира неколико чета. Будно се пратило кретање и намјере Турака, међутим они се тад клонише устаника, забављени кампањом против Црне Горе која се нађе критично прикљештена. Али велике силе испословаше примирје у замјену за пасивност Црне Горе против њихове савезнице Турске у предстојећем Кримском рату против Русије.

Тек септембра 1857. избише већи сукоби, кад Салих-паша са редовним трупама у Требиње доведе и фанатизоване башибозуке (нерегуларне плаћенике) покупљене у Сарајеву и Мостару, који заједно са арнаутским плаћеницима из племена Тоски почеше са тешким зулумом на устаничком подручју. Тада Лука у Бијелој Гори окупи главаре из Бањана, Пиве, Дробњака, Шаранаца, Никшића, Рудина, Гацка и Голије. Ту се причестише и задаше тврду вјеру да брат брата изневјерит’ неће и да ће сложно ударит’ на Турке кад Лукина пукне пушка.

Књаз Данило био је за одлагање акције, али кад виђе Лукину одлучност и чу да је баш догорјело до ноката, на крају ипак приста да подржи нови устанак. Лука се ускоро, 11. децембра 1857. код Ораховице, сукоби с Турцима који су покушавали принудну наплату заосталог пореза од “гладне” 1855. Како их потуче ту и код Пољица у Поповом пољу, устанак доби снажан замах, а његов углед и утицај широм Херцеговине нагло порасте. Храбар, упоран и досљедан, уз то стабилан, смирен и поуздан, уливао је велико повјерење својим саборцима.

Са бечке осматрачнице будно су праћени окршаји у Херцеговини с идејом даљег слабљења Турске, јер су намјерили у погодном тренутку запосјести Босну и Херцеговину као жељено залеђе за Далмацију, а такође и као компензацију за каснији губитак Ломбардије у рату са Француском и Сардинијом 1859. Међутим, кад се учини да би јој Срби могли уграбити Херцеговину, Аустрија се одлучи умијешати и помоћи “слабијој” турској страни. То је чинила отворено, имајући широк маневарски простор, јер је њен главни балкански ривал Русија била у дефанзиви послије Кримског рата. Услиједи затварање границе према Херцеговини и забрана сваког снабдијевања Срба, док истовремено Турцима уступи луку Клек за дотурање свјежих снага из Стамбола. Потом чак дозволи и пролаз њиховој војсци кроз Конавле, а турски ратни брод из њених вода код Њивица је топовским ђуладима од 12 ока тукао српске положаје у Суторини.

Турска охрабрена том подршком Беча и западних сила почетком 1858. искрца у Клеку око 18.000 војника. Они под командом Ферик и Кадри-паше опасно ударише на Зубце, али претрпјеше озбиљне губитке кад их Лукина војска јуначки одби и потисну. Тад се и Цетиње отвореније умијеша на страни устаника и већ на Спасовдан, 13. маја, они заједно на Граховцу однијеше бриљантну побједу над Турцима. Погину око 5000 Турака, међу њима и Кадри-паша, којег посијече Станиша Копривица са Бањана. Јуначки паде и око 2000 Црногораца и Херцеговаца. Мурадиф-ефендија из Требиња забиљежи: “Османски батаљони више нису постојали … пристизали су бјегунци, са сломљеним оружјем или без њега, подеране одјеће и крвави. Сажаљива слика! Само лакше рањени су успјели побјећи …”

Увиђајући примјетну слабост Турске, европске силе намећу примирје, послије чега њихова комисија постави нову границу између Турске и Црне Горе, којом приликом Цетиње доби област Грахова, док остали дијелови Херцеговине осташе и даље под турском управом. За велики допринос побједи на Граховцу књаз Данило Луки Вукаловићу додијели титулу војводе Зубаца, Крушевице, Драчевице и Суторине.

Улога књаза Николе

Како су Турци опет канили насилно купити заостали харач од ранијих неродних година, Лука се 1860. поче одлучно спремати да то спријечи. Међутим, на Цетињу долази до промјене владара, јер Данило 13. августа 1860. пада у Котору под пуцњима Тодора Кадића због личне освете. Нови велеамбициозни и сујетни књаз Никола Петровић имаће другачији однос према Херцеговцима, а посебно према Вукаловићу. Засмета му одмах велики углед војводе Луке, али и његова “самовоља”, јер није пристајао да Херцеговина буде монета за поткусуривање у књажевим тајним нагодбама са Бечом и Стамболом. Кад током 1861. устаници однијеше неколико мањих, али значајних побједа, Никола Луку узе на зуб. Протурају се лажи о његовом шуровању с Турцима и друге интриге и блаћења, што ће полако, али сигурно нагризати и разарати јединство и снагу устанка и то баш у часу кад је постојао потенцијал за његово даље ширење. Књажев отац Мирко на сједници у Биљарди 13. јануара 1862. одузе Луки титулу војводе, што изазва огорчење широм српских простора. Ускоро за главног херцеговачког вођу би именован поп Богдан Зимоњић.

Никола је према устаницима имао став арогантног и превртљивог тутора. Вук Поповић у фебруару 1862. пише Вуку Караџићу да кад Турци Херцеговцима понуде повољне услове за мир, Никола не да и гура их у нове сукобе, а затим би од Омер-паше тражио разне уступке да умири устанике који тако постадоше таоци његове политике. Због таквог неискреног односа књазу су гласно приговарали и неки црногорски главари, попут Марка Миљанова.

Наиме, Никола у то вријеме лијеже на руду Бечу и Паризу ради признања независности Црне Горе, а све иза леђа Русије која му редовно дотура новац за издржавање државног апарата, војске и школа. Од њега се заузврат тражи окретање леђа Русији и Србији и пацификација Херцеговине. Али и односи међу самим силама се усложњавају, како је рјешење фамозног Источног питања (Рес Ориенталес) улазило у финалну фазу. Наравно да је и положај Црне Горе био изузетно тежак “као сламка међу вихорове”, али то не оправдава речени однос Цетиња према Вукаловићевом устанку, који је повремено био све, само не братски.

Поред тога Аустрија и Турска су здушно радиле на спречавању уједињења кнежевина Србије и Црне Горе, што је тад заговарано у свим српским патриотским круговима. Подгријавали су Николину амбицију да његова династија дође на чело те заједничке државе, а не Обреновићи и то поста јабука раздора. Тад Цетиње поче интригирати и против Београда, упркос чињеници да у то вријеме и од Србије прима финансијску и друге врсте помоћи. Таква политика Цетиња нажалост није могла остати без посљедица за укупне ослободилачке напоре Срба под Османлијама.

То коначно умногоме олакша и поход Омер-паше Латаса на Црну Гору, коју похара уз велике посте пред Васкрс 1862. и да не би интервенције Русије и Аустрије у Стамболу, дошло би до праве катастрофе.

Након тога Турци, притиснути с вана 1863, Вукаловићу неискрено “да се власи не досјете” понудише примирје, па чак и мјесто бимбаше над 500 пандура који ће чувати мир на граници. Међутим, ускоро из царске хазне подоста дуката оде у руке неких нижих устаничких вођа како би издали Луку и осујетили сваки нови покушај побуне. Многи за то недјело упиру прст у Михајла Спајића,  Лака Милошевића и још неке.

Ни у тој несрећи Вукаловић не клону духом, већ са нешто лојалних главара 1864. још једном успјешно удара на Турке. Али дан за даном нађе се потпуно изолован, док су га од Цетиња шибали хладни вјетрови, а код куће давила издаја. Постаде свјестан да, упркос великој борби и жртвама, неће моћи довршити велико дјело националног ослобођења Херцеговине. “Што није могла турска сила, то је урадила братска неслога, паклена завист, ташта сујета, подлост и нискост.” (Накићеновић) С горчином је гледао патње у црно завијеног народа, погорјелог и раскућеног по збјеговима. Оставши сам к’о вук у гори којем многи о глави раде, тешка срца одлучи да напусти родну груду и емигрира у Русију. Смјестивши породицу на Грахово, преко руског конзула у Дубровнику доби потребне дозволе из Петрограда и по Тројчиндану 1865. заједно с пратњом, испод Пераста исплови за Трст одакле настави копном преко Беча ка Одеси. Пред полазак је одбио медаљу од књаза Николе, који неколико дана раније 2. маја писа великом везиру како је наредио да се Вукаловић протјера, називајући његове присталице бандом. Војвода је, сем краћега боравка у Србији, живио у руском селу Салтакћи, близу Берђанска, гдје је добавио и жену Стану, синове Богдана и Михаила и кћер Илинку. Жељно чекајући дан да се врати у своју Херцеговину, ту га затече и рана смрт 6. јула 1873, гдје и сад борави вјечни сан, под каменом плочом на којој пише да ту почива војвода херцеговачки Лука Лазара Вукаловић.

Војвода којег су за живота поредили са Карађорђем, Хајдук Вељком и Гарибалдијем, за десет година устанка под својом српском тробојком “са жеженим крстом”, над Турцима је извојевао јуначке побједе на Ораховцу, Пољицу, Зубцима, Драчи, на Граховцу, Корјенићима, Зубачком пољу, код Струпачнице, на Истикану, Сливници, Главској и Мохиљском долу.

Прича о Луки Вукаловићу је прича о јунаштву, родољубљу, части и жртвовању, али и прича о људској неваљалштини, похлепи и издаји.

Гле чуда, Черчил

Посебно упорна заштитница Турске, боље речено својих интереса на Леванту, била је Енглеска чији се конзул у Мостару, гле чуда, презивао Черчил и слао извјештаје како је власт према Србима врло коректна и толерантна, а буне се јер су подговарани од Русије. Зачудо његов земљак, путописац Артур Еванс, тадашње стање у Херцеговини описа овако: “Хришћански кмет трпи од двоструке немоћи, друштвене и вјерске и у горем је положају од многих робова у нашим најмрачнијим временима, потпуно је препуштен милости муслиманског спахије, који може некажњено да крши закон. Он немилосрдно мучи кмета како нико други не би чинио ни са животињом. Ага граби како му се свиди.”

Подијели...
Извор
ГЛАС СРПСКЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Користите блокатор реклама

Наш систем је детектовао да користите неки од блокатора реклама. Ако бисмо те могли замолити да га искључите док читате наше вијести били би ти много захвални. Хвала ти унапријед!