Сестра која има дјецу, дала је сестри која нема, дио јајника.
Близнакиње се добро опорављају послије интервенције. То је прва трансплантација јајника у Србији, региону, али и ван граница Америке.
“Све је прошло како треба, ми смо недавно урадили ту трансплантацију између двије једнојајчане сестре близнакиње, од којих је једна ушла у пријевремену менопаузу у раним тридесетим годинама и није имала дјеце. Друга сестра је већ добила двоје дјеце и сада је она један дио јајника дала сестри да би могла да врати хормонску функцију и роди дијете”, објашњава гинеколог и стручњак за репродуктивну медицину, проф. др Милан Миленковић за “РТС”.
Према његовим ријечима, очекује се да би већ крајем ове или почетком наредне године могла да остане трудна.
Код једнојајчаних близнакиња је познат феномен да једна од њих може да уђе у пријевремену менопаузу јер се њихов ембрион много раније дијели, а већина јајних ћелија заврши код друге близнакиње.
“Ово је прва трансплантација јајника у нашој земљи и прва трансплантација између једнојајчаних близнакиња која је урађена ван Америке. У САД је захват урађен код десетак пацијенткиња и све су оне добиле дјецу, али у Европи и остатку свијета до сада није рађен”, истиче Миленковић.
У свијету је око 200 дјеце рођено послије трансплантације јајника.
Опоравак пацијенткиње иде брзо, операција и постоперативни ток је прошао уредно и сад се хормонска функција враћа.
“Наше визије су почеле да се остварују. Са професором Миленковићем се знам већ 20 година и маштали смо о овоме још почетком вијека. Само хоћу да поручим да визије свих нас могу да се остваре уколико радимо, сарађујемо и укључимо све наше потенцијале да дођемо до неког циља”, наводи урогенитални хирург, проф. др Мирослав Ђорђевић.
Прије шест година први пут је у Србији урађена трансплантација материце, урађена је трансплантација тестиса код једнојајчаних близанаца и сада трансплантација јајника.
“Ми смо јединствена земља у свијету гдје се трансплантација гениталних органа показала веома успјешном. Имали смо среће да су у сва три случаја кандидати били једнојајчани близанци и да нисмо морали да укључујемо доста тешку имуносупресивну терапију која је неопходна против одбацивања”, објашњава Ђорђевић.
Напомиње и да се сви ови пројекти и захвати припремају годинама, па и деценијама.
“Милан врло добро зна кроз шта је прошао током усавршавања трансплантације материце у Гетеборгу. Почели су са мишевима, а стигли до ситуације да може да се ради на живим људима. Тренутно сам руководилац пројекта у којем се припремамо за трансплантацију пениса, али све за сада радимо на кадаверичним студијама на Институту за судску медицину”, каже Ђорђевић.
“Увјежбавамо све те тенике да нема неког недостатка. Када се уђе у салу, онда више нема изласка. Морамо да успијемо, а зато морамо да будемо припремљени”, закључује Ђорђевић.