Милка Гњато не пројектује само објекте, већ разумије простор у његовој суштини, препознајући како архитектура обликује свакодневни живот. Њена дјела показују да простор може бити снажно средство повезивања људи и одговора на изазове савременог друштва, кроз дизајн који носи дубоку емоцију.
С поносом вам представљамо причу архитекткиње Милке Гњато – од њених коријена у Билећи, преко професионалног усавршавања у „DV:А“ студију, до оснивања данас реномираног „Zabriskie“ студија. Кроз њен фасцинантни пут води нас уредник „гренеф-а“, Предраг Рађен, који је с Милком водио инспиративан разговор у трајању од три сата. Његов први утисак о њој сумира енергију, топлину, емоцију и непоколебљиву посвећеност сваком пројекту који носи њен потпис.
„Разговарати с Милком значи ући у свијет гдје простор није само архитектура, већ живо биће које дише, мијења се и утиче на људске судбине,“ нагласио је Предраг.
Кроз бројне разговоре с истакнутим архитектима увидјели смо да њихов успјех не лежи само у техничкој вјештини или визији, већ у потпуном прожимању приватног и пословног живота. Њихов рад није само посао, већ начин живота, гдје архитектура постаје неодвојиви дио свакодневице и личног идентитета.
Лични пут
Од Билеће до Београда и даље, шта Вас је инспирисало на архитектонски пут и како је Ваше поријекло обликовало Вашу дизајнерску филозофију? Да ли и даље носите у себи слике и успомене из Билеће и да ли постоји неки тренутак из дјетињства који Вас посебно подсјећа на то гдје сте данас?
Градић у коме сам одрасла дао ми је искуство „града од 15 минута“ прије него што је тај концепт постао глобални тренд у урбанизму. Све што је било важно било је надохват руке – школе, паркови, административни центар, заједница.
Одрастајући у малом граду, имала сам и привилегију да живим у ближем контакту с природом која је била надохват руке. То искуство повезаности и удобности сигурно је формирало базу за моје разумијевање улоге архитектуре: повезивање с другим људима, стварање простора који подстичу квалитет живота.
Оно што носим дубоко у себи, вјероватно и због средине из које сам потекла, јесте да у недостацима и ограничењима увијек видим потенцијал. За архитектонски позив чини ми се кључним – цијенити ограничења исто колико и могућности. Најбоља рјешења често се рађају из изазова, а права креативност долази из способности да у недостацима видите потенцијал.
Први кораци у архитектури
Рекли сте да сте врло рано знали да желите бити архитекта. Какав је био тај први осјећај када сте нацртали нешто што сте замислили? Да ли се сјећате свог првог „пројекта“? Како бисте описали приче познатог херцеговачког архитекте Вука Рогановића о архитектури? Да ли сте у тим тренуцима могли замислити да ће његов свијет постати Ваш и шта Вам је г. Рогановић тада значио?
Не сјећам се првог пројекта, али се сјећам првих осјећаја узбуђења када коцкице крену да се слажу, када мисао крене да се чисти и када идеја заузме своју трајекторију.
Међутим, важније и узбудљивије од тог осјећаја за мене је осјећај стварања кроз сарадњу.
Током 20 година сарадње с великим бројем колега и клијената, схватила сам да много више волим узбуђење трансформације и надоградње идеја у размјени с другима и свакако више цијеним резултат сарадње, јер сам сигурна да је резултат тако бољи. Сарадња је кључни појам који дефинише позив архитекте. А истинска сарадња се дешава као свјестан чин – морате донијети одлуку да желите сарађивати и бити дио тима који ради ка заједничком циљу.
Везано за требињског архитекту Вука Рогановића, мени се урезало у сјећање да је све што је желио да ми каже о будућем позиву, од општих информација до објашњења правила перспективе, радио цртајући људе у међусобном односу или у просторним односима.
Занимљиво и важно, зар не? Као неки супермодулор који не служи разумијевању функционалних мјера простора, већ даје кључ за читање социолошког аспекта архитектуре, који прије свега говори да изграђени простор служи људској интеракцији. То сам, наравно, тек много година касније разумјела.
„DV:А“ студио
Ваше вријеме у „DV:А“ студију код Милана Ђурића и Александра Вује било је веома значајно за развој Ваше каријере. Прошли сте све пројектантске теме код њих, колико је то значајно младом архитекти? Која је највриједнија лекција коју сте понијели из тих година и да ли Вас је неки њихов савјет обликовао и данас га се често сјетите док радите?
Моје вријеме у „DV:А“ студију заиста је било важно за мој лични развој. Рад у њиховом студију пружио ми је прилику да даље развијем концептуално мишљење и то на скоро све пројектантске теме – од аеродрома до затвора, преко индустријских погона, школских установа, хотела, вила, стамбених и пословних објеката.
Тешко је раздвојити шта је то конкретно и највриједније што сам понијела, јер је то скоро десет година сарадње.
Њихова храброст да ме, још увијек врло неискусну, ставе „у ватру“ као вођу једног од пројеката све до његове реализације, дала ми је прилику да разумијем шта је заправо овај посао и увијек ћу бити захвална на томе.
Норвешка епизода
Када сте отишли у Норвешку, рекли сте да сте жељели да останете, али Вас је нешто вратило. Ваша енергија и константни оптимизам и ентузијазам, као и емоције према архитектури, по некој логици имају више везе с наставком Ваше каријере, али и живота на нашим просторима. Шта Вас је, заправо, натјерало да донесете одлуку и да се вратите – срце, разум или нешто треће?
У Норвешку сам отишла 2013. године. Тих година се у Србији веома осјећала глобална економска криза, са закашњењем у односу на Европу.
У Ослу сам доживјела дубље разумијевање друштвеног контекста у којем архитектура настаје, заиста сам се осјећала као да бих могла да викнем: „Еурека!“
Тих година у Ослу су се увелико градили велики стамбени комплекси. И сви су били солидног архитектонског квалитета, а тек понеки су одскакали својим значајним архитектонским вриједностима.
Солидан просјечни квалитет није им давао неки посебан архитектонски концепт, већ очигледно снажна грађевинска индустрија – добар технолошки детаљ, добро извођење, пристојност у изразу.
Постало ми је јасно да је на нашим просторима прије свега потребно да постигнемо добар просјек у архитектури, а њега не може бити без снажне грађевинске индустрије – инвеститора са озбиљним менаџментом, девелопера и извођача са едукованом радном снагом и технологијом, снажних архитектонских фирми и јаких фирми свих пратећих струка. Тек када то постигнемо, моћи ћемо да причамо о значајнијим дометима у архитектури.
Ни херојски период каква је била Модерна није могао изњедрити изузетне домете без доброг просјека, што су тадашња грађевинска индустрија и тадашњи урбанистички приступ, ослоњен на политичку вољу и идеологију, могли да произведу.
Дакле, моја „еурека“ се огледала у спознаји да треба да будем тамо гдје потенцијал тек треба да буде остварен – тј. у мојој земљи.
Десет година послије и даље осјећам да сам на правом мјесту у право вријеме и да истински наша будућност јесте у нашим рукама.
Настанак „Zabriskie“ студија
Оснивање „Zabriskie“ студија са Лелом Алемпијевић и Владимиром Ђорићем означило је прекретницу у Вашој каријери. Мало људи зна да сте се Ви и Лела договориле на једној вечери да ћете кренути заједно и основати фирму, а да вам се Влада придружио годину дана касније. Колико сте тада вјеровали у себе? Да ли сте имали онај тренутак сумње када сте помислили: „Шта ако ово не успије?“ Да ли сте могли да замислите да ће Ваша фирма стајати иза толико импозантних пројеката?
Све је почело спонтано и са много ентузијазма. У том тренутку смо све троје већ имали десет година искуства, али из различитих домена наше струке. Те ноћи, на вечери у ширем кругу пријатеља, током разговора, Лела и ја смо уочиле чињеницу да спајање наших специфичних дотадашњих искустава даје потенцијал да направимо нешто сврсисходније него што бисмо могле појединачно.
Влада је кроз различите активности био с нама од почетка, али нам се званично прикључио послије неких годину дана.
Никада нисам вјеровала у инстант успјех, а нису ни Лела ни Влада. Радили смо са страшћу и жељом да тестирамо границе могућег. С временом, наш производ је постао препознатљив, али и само име фирме постало је синоним за висок квалитет, тимски рад, озбиљност и посвећеност.
Данас ми се чини много важнијим од тога шта сам могла да замислим тада – ово што видимо да је могуће сада, након десет година рада на грађењу фирме. Наша визија се искристалисала временом – архитектонско пројектовање заиста има снагу позитивних промјена које креирају отпорнију и издржљивију будућност.
Постали смо „познати“
Мало људи зна да смо на првом конкурсу узели и награду, а ријеч је о пројекту „Коло“ на Косанчићевом венцу. Ипак, пројекти попут Миа Дорћол и Мерин Хил поставили су „Zabriskie“ студио као препознатљив бренд модерне и промишљене архитектуре. Како сте видјели оба пројекта прије пројектовања, а како их доживљавате данас?
„Коло“ на Косанчићевом венцу био је наш први конкурс и прва награда, која је означила почетак нашег препознавања на архитектонској сцени. Био је то пројекат који је захтијевао пажљиво повезивање с историјском баштином Београда кроз увођење савремених елемената.
Миа Дорћол и Мерин Хил поставили су нас као фирму која креира савремену архитектуру, али и која има капацитет да квалитетно пројектује велике комплексе. Миа Дорћол нам је омогућила да истражимо како се савремени објекти могу уклопити у густи урбани контекст тако да га поштују, али и донесу нешто ново, док је Мерин Хил била прилика да развијемо луксузне стамбене просторе кроз неочекивана функционална рјешења која доносе квалитет живота кориснику.
Данас, оба пројекта сматрам кључним за наш професионални развој. Они су обликовали наш бренд и поставили високе стандарде, како у погледу квалитета архитектуре, тако и у смислу одговорности према простору и корисницима.
Такође, много смо на овим пројектима научили о томе шта значи дијалог и квалитетна сарадња с клијентом. Оба клијента имају снажан унутрашњи менаџмент и инжењере који су увелико допринијели квалитету ових пројеката, али и развоју наше унутрашње организације.
Пројекти од значаја или посљедња велика награда
Овај пројекат је заиста специфичан и вјерујемо да сте уживали у раду, а „GRAND PRIX“ Салона архитектуре у Новом Саду и Београду је круна Вашег рада. „InGrid Schneider Electric HUB“ трансформисао је индустријски простор у динамичан центар. Какав је био креативни процес иза овог награђиваног пројекта и шта овај објекат значи Вама?
Рад на овом пројекту заиста је значио синергију свих учесника – од инвеститора, извођача, стручног надзора, спољних консултаната и менаџера који су управљали цјелокупним процесом реализације пројекта.
Овакви пројекти реконструкције су једни од најзахтјевнијих у технолошком смислу јер, осим што им требате осмислити нову функцију, објект морате трансформирати тако да је у складу с важећим стандардима енергетске ефикасности, заштите од пожара и сл.
Трансформација постојећег индустријског фонда који више није у функцији велики је потенцијал који имамо, а не користимо. То је начин да користимо постојеће ресурсе, као што су инфраструктура и постојећи грађевински фонд. Исто толико је важно сачувати овакве објекте или комплексе у колективној меморији. Тај чин омогућава ревитализацију и других вриједности, попут осјећаја припадности заједници, бриге за добробит и осјећаја напретка, што је заиста случај „Novkabela“, односно трансформације једне од хала у сувремени пословни објект.
Што би рекла наша колегица Милена Катић, директорица пројекта – требало би да видимо што ми као архитекти можемо учинити да оваквих пројеката буде више.
И оно што можемо јест подизање колективне свијести о добробити реконструкција још увијек постојећег и напуштеног фонда индустријске архитектуре. Потребна је и државна стратегија, односно сет конкретних мјера, као што су пројекти и програми за потицај кружне економије, субвенције или кредитне линије за зелено финанцирање, како би се постигла исплативост оваквих пројеката.
А за цијели тим, па и мене, овај пројект био је, осим захтјевног, и врло емотиван јер смо заиста поставили себи мисију да оживимо вриједности из прошлог времена и да истовремено омогућимо вриједности данашњег времена. Живот овог објекта данас и реакције које производи, како код запослених, тако и у стручној и широј јавности те код Новосађана, чини ми се показују да смо успјели.
Фотографирање архитектуре
Читатељи ми кажу да послије интервјуа у „гренефу“ читају презентације пројеката, а архитектонски фотографи нас обожавају, јер, како кажу, њихове фотографије изгледају другачије на еко папиру „гренефа“ него на монитору. Архитектура се све више фотографира код нас, а све је кренуло прије 7-8 година када су архитекти схватили колико је утицај друштвених мрежа важан. Миа Дорћол постала је „Инстаграмична“. Како ви гледате на то што људи архитектуру доживљавају кроз филтере и кадрове, а не кроз директан контакт?
Добра архитектонска фотографија она је која преноси емоцију, односно везу између појавности архитектуре и њезине функције, и већ дуго је важан медиј представљања архитектуре и комуницирања вриједности које архитектура доноси.
Моје разумијевање јест да фотографије људи испред објекта Миа Дорћол нису доказ да га доживљавају кроз филтере, већ указују на то да су се емотивно повезали с њим. Дошли су направити селфие јер су доживјели тај објект кроз особни контакт.
А заправо, најважнија је емоција и искуство које тај објект изазива код оних који га користе. Миа Дорћол је пословни објект, и како кажу људи који у њему свакодневно бораве, ту се осјећају као да су код своје куће. Лође им дају атмосферу дома, као и зеленило на фасади, а сама фасада даје осјећај да су на мјесту које им је блиско. Дакле све је то чиста емоција коју директан контакт са тим објектом производи.
Емоција и филозофија у архитектури
Описали сте архитектуру као „сценографију за живот“. Како осигуравате да ваши пројекти одражавају ову филозофију и ко данас „пројектира стан“ – ви, банке или купци станова? Питам ово јер ми се чини да тржиште диктира станове од 40 до 45 м². Када говорите о емотивној архитектури, постоји ли неки пројект који вас је посебно дирнуо, као да сте оставили дио себе у њему?
Архитектура као сценографија за живот значи једноставну ствар коју сви разумијемо – у њој се одвијају наши свакодневни тренуци, емоције и интеракције, и због тога је важно да архитектура доноси или подржава квалитет живота, али и да је сваки њен дио оправдан.
Чехов је рекао за књижевност: „Ако у првом чину на зиду виси пушка, у трећем чину она мора опалити. Ако неће, нема разлога да виси на зиду.“ Тако је још више с архитектуром. Сваки елемент, било да је функционалан или естетски, треба имати своје оправдање и доприносити цјелокупној атмосфери и намјени простора.
Даље, архитектура треба бити храбра и направити искорак у квалитети, бити свјесна контекста и тренутка те тежити одрживој и отпорнијој будућности. То су аспекти на које кроз сваки пројект настојимо одговорити.
Један од наших директора пројеката, Ивица Марковић, за потребе интерне дискусије у бироу пронашао је истраживање канадског института за архитектуру које говори о томе да је прије 300 година цијели процес доношења одлука у пројектирању био 100% у рукама архитеката.
Временом и усложњавањем стејкхолдера и актера тај постотак је опадао, да би данас био око 15%. Тако је у цијелом свијету – то није ни случајно ни неправедно, нити то значи да смо као архитекти немоћни.
Зашто нисмо немоћни? Зато што у рукама имамо основно оруђе архитектонског доприноса – принцип синтезе информација кроз конкретан пројект.
Дакле, станове пројектирају архитекти и ако то раде одговорно, раде то свјесни да је архитектура оквир за живот неких конкретних људских бића, свјесни да је грађевинска индустрија један од највећих загађивача планете, свјесни да су обавезни у датим околностима произвести квалитет више и свјесни кредитне способности грађана, тржишних захтјева, интереса инвеститора те интереса крајњег корисника и друштва.
Инвеститори и клијенти – културне рефлексије
Архитектура је често огледало свог времена. Како видите да тренутни политички и културни контекст утиче на архитектонски пејзаж Србије? Који је ваш приступ сурадњи с клијентима, посебно када треба помирити различите визије или захтјеве? Клијенти су данас едукованији, с јасно дефинисаним „ово желим“ и „ово никако нећу“. Постоји ли клијент који вас је потпуно изненадио својим захтјевима и познавањем материјала?
Прво треба освијестити да архитектура никада није нити ће постојати без инвеститора.
За наше друштво нису проблем инвеститори нити инвестиције. Важно ми је рећи сљедеће – инвестиције су важне, оне су помогле да се наша грађевинска индустрија помакне пар корака с мртве тачке у правцу о којем сам претходно говорила – ка архитектури која има квалитет у просјеку, а не инцидентно. Инвестиције су разлог зашто данас, за разлику од 2013. године, имамо какву-такву архитектонску сцену.
Проблем је што су инвестиције узеле маха прије него што је истински успостављено снажно друштво са снажним професијама и институцијама.
Снажно друштво је оно које прије свега има просјечно образовање становништва, професију и институције на високом нивоу. То су циљеви за које се требамо борити, а не против инвеститора или тржишне економије, јер само та три стуба заједно могу ријешити проблеме с којима се као друштво сусрећемо.
Ми се до сада нисмо сусрели с клијентом који је говорио „ово желим, а ово никако нећу“ из неког личног хира. Увијек су постојали разлози иза тога, и то прије свега они који се односе на захтјеве, могућности и потребе оних који купују станове или пословне просторе, као и на рационалност и финанцијски смисао инвестиције. У том процесу разумијевања разлога који стоје иза захтјева научили смо много – а највише о начинима како из ограничења направити квалитет.
Ми с нашим клијентима радимо на успостављању међусобног повјерења и дијалога, јер то је кључ успјеха.
АСАП
Асоцијација је већ учинила велике ствари у вашој бранши, више него институције. Колико је АСАП значајан за сваког од чланова, а колико за струку генерално? Као један од оснивача АСАП-а, како замишљате његову улогу у подизању архитектонских стандарда у Србији?
АСАП смо основали управо с циљем грађења снажне професије и струке.
Снажна професија није неки апстрактан појам. Најуже речено, она значи снажне архитектонске фирме. Снажне фирме су стабилне и профитабилне фирме које испоручују висококвалитетну услугу, односно производ.
Да бисте пружили такву услугу, требате снажне појединце, али и добро организован систем, јединствену и високопрофилирану стандардизацију. По мом дубоком увјерењу, тако се гради интегритет струке.
Већ имамо прве конкретне резултате – АСАП је израдио и објавио књигу стандарда израде пројеката интеријера. С тим циљевима, АСАП је мјесто сусрета свих ових актера, односно платформа за размјену знања, искустава и начина за постизање циљева.
Савјет за младе архитекте
Вјерујете да ће нас млађе колеге натјерати да друкчије размишљамо и послујемо у свакој бранши. Који бисте савјет дали младим архитектима који завршавају факултет, а који онима који желе основати властити биро и оставити траг у индустрији?
Не волим давати савјете, али поновит ћу оно што сам већ рекла јер сматрам да помаже разријешити прве дилеме оних који су тек закорачили у свијет архитектуре:
Цијените ограничења исто колико и могућности. Најбоља рјешења често се рађају из изазова, а права креативност долази из способности да у недостацима видите потенцијал.
Донесите свјесну одлуку о сaрадњи, јер овај посао се одувијек радио тимски. Будите тамо гдје потенцијал тек треба остварити – право визионарство, али и суштина архитектонског позива јест спојити садашњи тренутак с будућношћу.
Медији и архитектура
Колики је утицај медија на архитектуру и колико вам је важно што постоје портали и издања попут „Гренеф-а“, „Подови“ и „Прозори+Врата“ за промоцију и развој струке?
Ово је свијет медија и маркетинга. Специјализирани часописи и портали имају значајан утицај на архитектуру, јер омогућују ширење нових идеја, технологија и трендова.
За мене је важно постојање ових специјализованих медија – волим их прочитати и прелистати, често ме инспиришу технолошка рјешења на која наиђем, и свакако представљају облик едукације.
