Ово је једногласна оцјена јавности и струке након још једне трагедије која се недавно догодила у Бањалуци, а у којој је млада особа себи одузела живот због линча који је доживљавала данима (исмијавана и прозивана путем друштвених мрежа).
БиХ је постала држава у којој се једва чека да неко јавно „згријеши“ па да крене колективно осуђивање, а када се деси трагедија, онда креће салва саосјећања, можда истих оних који претходно нису ни видјели проблем да јавно испрозивају некога.
Трагедија из Бањалуке показала је да БиХ једноставно не учи на властитим грешкама јер, да је супротно, онда би се интернет насиље или како га још називају сајбер булинг можда казнено озаконило још раније (двадесетдвогодишњак из Лакташа прошле године починио самоубиство због видео-снимка који је кружио на Тик Току и YоuТubе, а на коме је несрећни младић исмијаван док је тражио посао).
Истина је да се насиље на друштвеним мрежама пријављује полицији. Међутим, као и у много чему, и ово има своје „али“, а у случају БиХ то је да ниједан кривични закон ово не познаје као посебно кривично дјело. У Кривичном законику Републике Српске овакав вид насиља препознат је у кривичном дјелу угрожавање сигурности.
До краја октобра 2023. године Министарство унутрашњих послова (МУП) РС евидентирало је 40 случајева угрожавања сигурности путем друштвених мрежа, а у комплетној 2022. години број оваквих случајева био је 65.
„То је најчешће угрожавање сигурности неког лица озбиљном пријетњом да ће се оно или њему блиско лице лишити живота, тешко тјелесно повриједити, лишити слободе или отети, нанијети неко зло (подметање пожара, експлозија или друго)“, речено је из МУП-а.
Али, овдје видимо да се нигдје не помиње било какво вербално линчовање, које не значи физичку бол, већ ону психолошку, а која је, нажалост, некад много опаснија.
Због тога Министарство унутрашњих послова Кантона Сарајево (КС) припрема измјене Закона о прекршајима против јавног реда и мира, које подразумијевају кажњавање оних који путем друштвених мрежа наносе овакву штету другима.
„Када грађани пријављују такву врсту насиља обично у комуникацији између полиције и тужилаштва дође до тога да такво понашање није доказиво јер се одвија на интернету, односно надлежна тужилаштва таква понашања третирају као могуће угрожавање сигурности, али се редовно дешава да је немогуће казнити онога ко је на интернету био насилан. Ми се не слажемо с тиме. Мислимо да је ово нужан корак јер кажњавањем таквог насиља и новчаним казнама за које мислим да могу бити ефикасне спречавамо да се генерира насиље, да добије димензију у којој наши грађани трпе“, каже за „Независне новине“ Адмир Катица, министар унутрашњих послова КС.
Милош Букејловић, министар правде Републике Српске, рекао је да се морају поштовати одредбе Кривичног законика Српске, што значи да се не смију објављивати видео-записи и фотографије на којима се лице може препознати јер се то третира као кривично дјело. То, подсјећамо, подразумијева да се за неовлаштено објављивање туђег списа, портрета и снимка може изрећи казна затвора до двије године, а ако се ради о тежим облицима дјела (ако је довело до смрти) може се изрећи и казна затвора и до десет година. Ипак, Букејловић је казао да би осуђивање требало остати полицијски прекршај.
Радислав Јовичић, бивши министар унутрашњих послова РС, наводи да је безбједност појава која не мирује, што доказује и сајбер насиље као потпуно нова област, која је, како је рекао, потпуно затекла надлежне и који нису имали адекватан одговор на њу.
Јовичић се не слаже и с тим да новчане казне треба да буду једина казна за починиоце.
„Имате људе који имају много новца и њима новчана казна не значи ништа. Мислим да би се ово могло градирати тако што уколико наступи блажа посљедица нека се одговара новчано, а ако услиједи тежа посљедица, попут смрти, ту сигурно мора ићи и драстична затворска казна“, рекао је он за „Независне новине“.
Социолог Мирјана Чеко каже да се агресивно понашање на интернету заправо огледа у много дубљим друштвеним проблемима.
„То су показатељи нашег недостатка емпатије, рапидне поларизације и свеприсутног осјећаја изолације“, појашњава она.
Истиче да због непостојања одговарајућих регула свако може да се нађе у улози злостављача, посебно јер се зна да они најчешће пролазе некажњено.
Такође, каже и да очигледно не размишљамо о посљедицама које носи сајбер булинг.
„Морамо бити свјесни да чак и ако не намјеравамо да нанесемо штету, наше ријечи и даље могу озбиљно повриједити или чак угрозити друге. Прије него што притиснемо ‘пошаљи’ или ‘објави’, треба да се за тренутак запитамо како ће наше ријечи бити примљене и схваћене“, закључила је она.
