Српска православна црква прославља данас Сретење Господње као успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу.
У храму се догодио сусрет Богомладенца са праведним старцем Симеоном, коме је, по предању, било обећано да неће умријети док не види Спаситеља. Примивши Христа у наручје, Симеон је изговорио молитву: „Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе…“ Овај тренутак представља симболични сусрет Старог и Новог завјета, човјека и Бога. Свети Симеон Богоносац, слави се увијек четрдесетог дана од Божића, празника Рођења Исуса Христа.
Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на први сусрет Спаситеља са људима.
На Сретење се у храмовима освештавају свијеће, које вјерници носе у своје домове. Вјерује се да освештана свијећа доноси благослов, штити од невремена и чува породицу од искушења. Пали се у тренуцима болести, страха или велике потребе за молитвом.
Сретење се слави од времена цара Јустинијана, када је епидемија куге односила и до пет хиљада живота дневно, а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.
Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог дана Карађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак.
Сретење је као крсна слава веома честа у српском народу.
У нашем народу постоји и вјеровање да се на Сретење срећу зима и љето, дани постају дужи и вријеме топлије.
Према народном вјеровању, ако на Сретење осване сунчан дан, а медвједи, уплашени од сопствене сјенке, врате се у зимски сан, вјерује се да ће зима потрајати још шест седмица.
