Требиње је некада, између осталог, било препознатљиво по градским чесмама и градским сатовима, који су, осим практичне вриједности, имали и ону естетску, па су се такви мотиви често налазили и на градским разгледницама.
Када је Дучићева чесма из Старог града премјештена изван зидина града, изгубила је ту врсту популарности, док је аустроугарска чесма са Трга слободе остала препознатљива, али на њој више нема сата који јој је давао додатну аутентичност.
Јавни сат постоји и на згради Радио Требиња, али одавно служи као украс и не показује тачно вријеме, док је сат некадашње Привредне банке одавно уклоњен, па је једини аутентични, али уједно и најстарији јавни сат у граду, остао на згради Музеја Херцеговине.
Претпоставља се да је сат постављен 1904. године, када је изграђена и зграда аустроугарске касарне, у којој је од 1988. Музеј Херцеговине, а сатни механизам се и данас налази у поткровљу ове установе, али је сада заштићен, окружен музејским експонатима.
Ово је једини јавни сат на навијање који је остао у Требињу до данашњих дана и на коме су сви дијелови до данас остали исти, осим два утега, која су некада била пуњена пијеском, а данас су то прави жељезни тегови, и промијењеном сајлом.
„Он се навија сваког дана, односно свака 24 сата, у ноћним сатима, што обављају наши ноћни чувари, али би могао да издржи и до 35 часова без навијања. Додуше, при нашем усељењу сат није функционисао, па су га 1994. на иницијативу двојице врсних мајстора ‘Индустрије алата’ – Гојка Нинковића и Сава Амбулије, који су двадесетак дана радили на поправци сата, они и покренули и сат је радио наредних шест година“, истакла је Ивана Грујић, директорица Музеја Херцеговине.
За тих шест година је сат навијао музејски техничар Тихомир Кијац, а са његовом смрћу и откуцаји сата се гасе, јер се није навијао, али је та тишина сметала старом мајстору Гојку који га је и покренуо, па је он поново покренуо механизам прије десетак година и од тада до данас он ради и куца тачно вријеме на сваких сат времена.
„Многи стари Требињци ми кажу да уживају у звуцима овог сата, а они који не чују добро кажу да знају прошетати и до музеја да би видјели колико је сати, јер ови други сатови у граду не функционишу“, додаје Грујићева.
Напомиње да, осим тегова, који се у 24 сата подигну и спусте, механизам има и такозвани пропелер који је уграђен да би направио отпор ваздуху и на тај начин омогућио мјерење тачног времена, а само понекада се деси, када су температуре испод нуле или је превелика врућина, да у његовом времену дође до одступања, али само минут или два и тада поново реагују мајстори, као и код сезонског помјерања времена.
Аустроугари и звоно
На мјесту некадашње аустроугарске касарне, садашњег Музеја Херцеговине, у средњем је вијеку постојао звоник који је и сада уз музејску зграду, па је и он имао свој сат, односно своје звоно, али је почетком 18. вијека звоник претворен у сахат-кулу.
Након градње овог објекта, Аустроугари су на сахат-кулу вратили звоно које је постојало, али су на западном прочељу поставили мало звоно и овај, тада модерни, сатни механизам, у чему је велика симболика – да се већ вијековима са овог мјеста оглашава сатно звоно.
