Српска православна црква и вјерници данас прослављају Светог Прокопија, у народу је познат као огњени дан, а вјерује се да тада светац „иде земљом“ и доноси благослов, али и казну, ако га не поштујемо.
Прокопије је крсна слава појединих породица код православних Срба. Каменоресци и рудари празновали су овај дан као славу својих заната. Светог Прокопија празнују вјерници и других религија.
У неким српским крајевима сматра се да је овај дан погодан за свадбе, јер Свети Прокопије „иде“и благосиља младенце, а сматра се и заштитником дјеце.
На Светог Прокопија се не ваља купати на ријеци, избјегава се копање, чак и сахрањивање.
Свети Прокопије (на грчком: Προκόπιος) рођен је у Јерусалиму, у вријеме римског цара Диоклецијана (284–305), познатог по жестоком прогону хришћана. Његово световно име било је Неаније, а био је римски војни заповједник (војвода) и веома образован човјек.
Диоклецијан га је послао у Александрију да прогони хришћане, али на путу ка тамо, доживио је визију Господа Исуса Христа, што је довело до његовог преобраћења у хришћанство. По доласку у Кесарију, јавно је исповједио вјеру у Христа и одбио да принесе жртве идолима.
Због тога је био тешко мучен и на крају погубљен одсјецањем главе 303. године. Његово страдање оставило је снажан утисак на хришћане тог доба.
У народу је познат као Огњени светац, јер се вјерује да на овај празник небо може да „гори“ – често су око овог датума забиљежене олује, громови и непогоде, које народ тумачи као Божју опомену. Због тога се на овај дан избјегавају тешки физички послови, нарочито рад са земљом – орање, копање и слично.
У многим мјестима у Србији, Републици Српској и Црној Гори се Свети Прокопије слави као крсна слава а нарочито у мјесту Прокупље који је по њему и добио име (стари назив је био Хамеум). Тамо се организују свечане литије, сабори и вашари поводом празника.
