Православна црква и њени вјерници прослављају данас Светог Прокопија, мученика који је пострадао 303. године. На овај дан вјерници избјегавају обављати било какве физичке послове, а Светог Прокопија осим хришћана поштују и муслимани, који се, баш као и православни, уздржавају од било какве врсте рада на данашњи празник.
Свети великомученик Прокопије је хришћански светитељ из 4. вијека. Рођен је у Јерусалиму. Име по рођењу било му је Неаније.
Био је војвода у служби цара Диоклецијана.
Према легенди, у вријеме прогона хришћана, Диоклецијан је одредио Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и тамо затре хришћане.
На том путу, Неанију се десило нешто слично као некада Савлу, касније апостолу и светитељу Павлу.
Десио се јак земљотрес, након чега му се обратио Господ ријечима: „Неаније, куда идеш, и на кога устајеш?“.
На његово питање: „Ко си ти, Господе? Не могу да те познам“ показао се у ваздуху пресвјетли крст, као од кристала, и зачуо се глас: „Ја сам Исус распети Син Божјији, овим знамењем које си видио побјеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“.
Тај доживљај потпуно је обрнуо и промијенио живот војводе Неанија. Он је дао направити онакав крст какав је видио, и умјесто да пође против хришћана он пође с војском против Агарјана, који су нападали на Јерусалим.
Као побједник он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин.
Изведен пред судију, он је скинуо са себе појас војводски и мач, и бацио пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара.
Послије великих мучења бачен је у тамницу, гдје му се јави опет Господ Исус Христос, који га и крсти и надјену му име Прокопије.
Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „И ми смо слушкиње Христове“.
Оптужене за ово оне су бачене у исту тамницу, гдје их је Свети Прокопије учио вјери Христовој, а нарочито томе како ће примити вијенац мученички.
Зато се у чину вјенчања брачних помиње Свети Прокопије, поред боговјенчаног цара Константина и Јелене.
Тих 12 жена биле су потом страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође је повјеровала у Христа, а свих 13 су погубљене.
Када је Свети Прокопије био изведен на губилиште, он је подигао руке према истоку и помолио се Богу за све биједне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се, и да Православље сија до скончања времена.
Часно је пострадао Свети Прокопије у Кесарији Палестинској 8./односно /21. јула 303. године.
У неким српским крајевима сматра се да је овај дан погодан за свадбе, јер Свети Прокопије походи и благосиља младенце. Данас се избјегава копање, чак и сахрањивање. Такође се на Светог Прокопија није купало. У старини су Срби рудари сматрали овог светитеља својим патроном. Сматра се и заштитником дјеце. Славили су га каменоресци и бунарџије. Вјерници се уздржавају од тежих послова, а светац се слави и за здравље дјеце. Данас сви треба да се уздржавају од псовки и свађа.
По свим српским крајевима постоје разни обичаји и вјеровања у вези овог празника и придаје му се велики значај, иако није уписан црвеним словом у календар. Постоје и породице, додуше ријетке, које славе Светог Прокопија као крсну славу.
