Руска и Српска православна црква данас празнују светитеља коме су најбољи пријатељи били дивље звјери (ФОТО)
Руска и Српска православна црква данас празнују Преподобног Серафима Саровског.
Свети Серафим Саровски, један од највећих руских светитеља XVIII вијека, свој живот је посветио молитви, смирењу и љубави према Богу и свему што је Бог створио. Живио је у скромној колиби дубоко у шуми, далеко од свјетске буке, у потпуној самоћи и миру. Ипак, као што се свјетлост не може сакрити у тами, тако ни његова светост није могла остати непозната.
Свети Серафим био је испуњен љубављу према људима, али и према животињама и цијелој природи. Дивље звијери су осјећале његову доброту и повјерење. Долазиле су до његове колибе, а старац је са њима дијелио скроман оброк – хљеб и воду. Посебно је упамћен један огромни мрки медвјед који је често долазио код Старца, умиљавао се и мирно лежао крај његових ногу, као припитомљена животиња.
Код Светог Серафима долазили су и обични људи, али и највиши достојанственици, па чак и сам руски цар. Предање каже да је једном приликом, док је цар сједио у колиби и разговарао са Старцем, на врата дошао мрки медвјед. Цар је на тренутак преблиједио, али је остао прибран. Свети Серафим се тада обратио медвједу ријечима да дође касније, јер разговара са царем. Медвјед се, послушно и мирно, окренуо и нестао у шуми.
Како је број посјетилаца растао, тако су се појавиле и зле помисли код појединих људи. Неколицина мјештана, заслијепљена похлепом, повјеровала је да Свети Серафим у колиби крије велико благо. Дошли су код њега тражећи новац и злато, а када су схватили да у колиби нема ничега осим икона, дрвеног кревета и пања умјесто стола, свирепо су га претукли и оставили полумртвог.
Послије извјесног времена, до колибе је дошао медвјед. Како је знао шта треба да учини – зна само Бог. Ставио је тешко повријеђеног Старца на леђа и однио га у манастир удаљен око десет километара. Лупао је на манастирска врата док монаси нису отворили, а потом стрпљиво сачекао да преузму Старца. То чудо видјели су бројни монаси и поклоници.
Повреде су биле смртоносне, али је Свети Серафим, милошћу Божијом, преживио и дуго се опорављао. Власти су убрзо пронашле кривце, али им је Старац опростио и одбио да их тужи.
Ипак, док је Старац опростио, медвјед није. Предање каже да је пронашао двојицу виновника и казнио их на свој, дивљи начин. Трећи човјек, када је видио шта се догодило његовим друговима, искрено се покајао и дошао код Светог Серафима молећи за опроштај. Старац му је опростио и наредио медвједу да га не дира. Медвјед га никада није напао, али је од њега окретао главу.
Тај човјек је у потпуности промијенио свој живот, постао послушник код Светог Серафима и остао му вјеран до краја Старчевог живота.
Ова прича и данас живи као снажно свједочанство да истинска вјера, љубав и праштање имају снагу да преобразе и људе и свијет око нас.
Дана 14. јануара 1833. године старац Серафим је завршио свој живот на земљи, у својој обичној бијелој подраси, клечећи на кољенима на свагдашњем мјесту својих молитвених подвига, пред иконом Божје Матере „Умилење“. Око врату му је висио мали крст са распећем, а руке су му биле прекрштене на грудима.
