Српска православна црква и вјерници данас прослављају Свету великомученицу Марину, у народу познату као Огњена Марија, светитељку која се поштује као борац за хришћанску вјеру и заштитница жена. Иако овај празник у црквеном календару није обиљежен црвеним словом, ужива велико поштовање, посебно међу женама, а у неким породицама слави се и као крсна слава.
Света Марина рођена је крајем 3. вијека у Антиохији Писидијској (данашња Турска), у незнабожачкој породици. Са 12 година сазнала је за Исуса Христа од своје дадиље, крстила се и заветовала да ће свој живот посветити вјери, одбијајући брак и желећи да пострада за Христа. Због тога се њен отац, свештеник Једесије, одрекао ње. У 16. години, царски намјесник Олимврије, сазнавши да је хришћанка, покушао је да је присили на брак и поклоњење идолима. Марина је храбро одбила, изјавивши: „Нећу се поклонити мртвим идолима, већ само Творцу мојему.“ Због своје непоколебљиве вјере подвргнута је стравичним мукама, али је силом Божијом исцијељена. На крају је посјечена мачем око 270. године, а њено страдање преобратило је хиљаде људи у хришћанство.
Њене чудотворне мошти чуване су у Цариграду до доласка крсташа, а данас се њена рука налази у манастиру Ватопед на Светој Гори, док се дио моштију чува у манастиру Свете Марине на планини Ланга изнад Охридског језера у Албанији, гдје их поштују и православци и муслимани.
У српској традицији, Света Марина позната је као Огњена Марија због вјеровања да кажњава огњем оне који не поштују њен празник, слично Светом Илији који кажњава громом. Народ је сматра „сестром“ Светог Илије, а према предању, она крије од њега датум његовог празника (2. августа) да не би из превелике радости уништио свијет громовима. Огњена Марија спада у „огњевите“ свеце, заједно с Благом Маријом и Трновом Петком, чији се празници славе почетком августа.
У народном предању чувају се приче о ватри која је спалила жито, сијено или домове оних који су радили на њен дан. Вјерује се да грмљавина 30. јула може бити лош знак, који најављује сушу, болест или сиромаштво. Постоји и пословица: „Ко слави Огњену Марију, сигуран је у љетину!“
На дан Огњене Марије, 30. јула, обичај је да се не раде никакви послови, ни у кући ни у пољу, а посебно се избјегавају ручни радови попут шивења – каже се да „не ваља ни конац у иглу удјенути“. Жене овај празник нарочито поштују, јер се сматра да рад на тај дан доноси несрећу. Такође, народно вјеровање упозорава да се треба избјегавати купање у ријекама и језерима због учесталих случајева утапања на овај дан. У неким дијеловима источне Србије постоји обичај да дјевојке поклоне огледалце младићу који им се допада, вјерујући да ће их „заувијек гледати као у свој одраз у огледалу“.
Вјерници се моле пред иконом Свете Марине, често са упаљеном свијећом, тражећи заштиту од пожара, грома, болести и за благородну љетину. Једна од молитава гласи:
„Огњена Маријо, светитељко Божија, заштити кућу моју од ватре, поље моје од суше, породицу моју од несреће. Чуј глас срца мога и умоли Господа да ми да здравља, мира и рода. Не паљивом руком, већ благим погледом походи дом мој. Амин.“
На иконама, Света Марина се приказује са крстом и палмом као симболима мучеништва, често са змајем под ногама, што симболише њену побједу над злом. Понекад је приказана с кућама у пламену у позадини, што одражава њену повезаност с ватром у народној традицији.
Огњена Марија је светитељка која инспирише вјеру, храброст и посвећеност. Њен празник подсјећа на важност поштовања духовних вриједности и равнотеже с природом. Иако није црвено слово, 30. јул је дан тишине, молитве и предаха, када се вјерници окрећу молитви за здравље, мир и заштиту.
Срећан празник свима који славе Огњену Марију! Нека вам Света Марина донесе благослов и заштиту!
