Српска православна црква прославља Светог Великомученика Георгија – Ђурђевдан.
Овог светитеља Српска православна црква обиљежава и 16. новембра – на Ђурђиц, дан преноса моштију у цркву у Лидији, Георгијевом родном мјесту.
На иконама Свети Ђорђе се представља у војводској одежди на коњу како убија аждају.
Свети Ђорђе је иначе историјска личност који је живио је у вријеме цара Диоклецијана (4. вијек). Диоклецијан је један од римских царева који потиче из Далмације, а управо он погубио је Ђорђа 303. године јер није хтио да се одрекне хришћанства као официр царске гарде. Након његове смрти, десет година касније цар Константин је хришћанство учинио државном религијом Римског Царства, а познато је да је цар Константин поријеклом из Ниша.
Свети Ђорђе је био заштитник Немањића. Стефан Немања је подигао Ђурђеве ступове 1170. године посвећен Св. Ђорђу у коме су се чували мошти св. Ђорђа све до турског разарања 1689.
Влатко Вуковић Косача који се сматрао насљедником Немањића подигао цркву Св. Ђорђа у Сопотници код Горажда 1454. године. Ктиторски натпис у цркви каже:
”Лета 6954. ја слуга Христу Богу, господин херцег Стефан подигох храм Светог великомученика Христовог Георгија, молите се њему да се помоли за мене грешног владици моме Христу.”
Дијелови моштију Светог Георгија, заштитника Немањића, који је био римски војник под царем Диоклецијаном, од 284. до 305. године, превалили су дуг пут до Прокупља из Старог Раса, из задужбине Немањића, Ђурђевих Ступова. После битке на Косову дозидан је читав тајни брод цркве гдје су скривене мошти Светог Георгија.
Манастир су Турци разрушили 1689. године и вјеровало се да су светиње уништене, све до 1880. кад је у прокупачку цркву дошао Миле Пешић, родом из села Лопижње код Сјенице. Он је донио ковчежић обложен пурпурним брокатом, богато извезен златним концем и у њему кошчице шаке Светог Ђорђа воштане боје и дио коже главе са плавим увојцима”.
Овом свецу су посвећене многе цркве и манастири, најзначајнији су манастир Ђурђеви ступови, Старо Нагоричино, Темска, Кастељан, Враћевшница, Боговађа, Црква на Опленцу, као и Саборна црква у Новом Саду.
Ђурђевдан није ”циганска слава” како то често можемо чути. Ова мантра се у народу примила од стране комунистичке пропаганде у вријеме када се убијао српски идентитет и омаловажавала Слава.
У средњем вијеку Светог Ђорђа су славили Немањићи и племство јер се сматра заштитником витеза и коњаника. Од памтивијека су организовани ђурђевдански уранци гдје се пекло печење и прескакале ватре, све док комунисти нису ове обичаје установили за празник рада 1. маја и прогласили Ђурђевдан циганском славом.
Обавезан дио славе је и свечана трпеза, што је одјек старог обичаја тризме када се нешто поједе и попије за покој и славље душе предака што представља суштину славе када треба помислити на своје претке, присјетити се породичних прича и анегдота и величати истакнуте чланове породице кроз историју.
