Рат у Украјини и велико глобално репозиционирање оставиће траг и на регион западног Балкана, који сам по себи није геополитички веома важан, али је битна коцкица већег мозаика зато што у њему Русија и даље има велики утицај на српски народ.
Наиме, с обзиром на то да Европа страхује да се Русија у наредних неколико година припрема да нападне земље на истоку ЕУ, тензије на западном Балкану играју велику улогу у њиховим плановима у политици према Русији.
Доналд Трамп, предсједник Америке, очигледно није заинтересован за западни Балкан, али жели да одвоји Русију од Кине, јер Кину види као највећу глобалну претњу за будућност Америке.
Ако би се успио договорити с Владимиром Путином, предсједником Русије, о завршетку рата у Украјини, Трамп вјерује да је могуће постићи глобални договор с Русијом, прво да се Русија одвоји од Кине, а онда да се договоре о другим глобалним проблемима, попут Ирана, Сирије и других питања.
И ту се чини да би западни Балкан могао имати неку улогу, јер се чини да је Путин спреман да преговара с Трампом о препуштању региона за који он није суштински заинтересован, у замјену за веће разумијевање о регионима који су били дио бившег совјетског блока, а који су њему животно важни.
Наиме, Русија вјерује да је с Америком у Јалти постигла трајни договор о свијету након Другог свјетског рата о томе да ниједан блок, ради очувања свјетског мира, неће прелазити у интересну сферу свог ривала, и чини се да је намјера Путина да са Трампом испреговара ресетовање свјетских односа на тим основама, јер вјерује да је Запад, прије свега НАТО, тај договор након распада Совјетског Савеза прекршио.
У том смислу се може тумачити да је Путин спреман да покаже флексибилност на западном Балкану и у БиХ, као знак „добре воље“ за даље заједничке политике.
Иако је, како се чини, Трамп спреман да Путину изађе у сусрет, то се вјероватно неће десити и то из неколико разлога.
Прво, ЕУ и Велика Британија не желе да се односи у Европи одређују без њиховог учешћа, и намјеравају сигнализирати Трампу да су спремни да иду до краја, укључујући и раскидање договора о безбједносној сарадњи, што, прије свега, укључује стварање европске безбједносне архитектуре без америчког учешћа и куповине компоненти америчке војне индустрије. Америка то неће моћи дозволити, и то не само због потенцијалног губитка великих уговора о куповини америчког наоружања, већ и због тога што би то значило и велики губитак за амерички престиж.
Већ се виде појединачни гласови у америчком Конгресу који се противе Трамповом плану да први пут позицију команданта НАТО снага препусти Европљанима, што би био први корак ка изласку Америке из те организације, а чини се да ће отпор међу републиканцима Трамповим глобалним плановима с Путином само расти. Из тога се чини да ће се Америка држати своје традиционалне улоге у ЕУ.
Друго, Европљани су спремни уложити до хиљаду милијарди долара додатних средстава у јачање војних капацитета, јер сматрају да ће само тако моћи одбранити оно што виде као властити интерес на европском континенту. Европа, као и Америка прије Трампа, вјерују да сваки народ има право да самостално одлучи коме блоку се жели прикључити, и сматрају да су земље источне Европе, бивше чланице Варшавског пакта, саме одлучиле да желе да буду дио западних интеграција, и спремна је тај принцип бранити свим средствима.
Треће, како сада изгледа, захваљујући отпору Украјинаца, Русија неће успјети да преузме контролу над цијелом земљом, која је више него икад раније мотивисана да се прикључи ЕУ, а по могућности и НАТО-у. Ако се Украјина „измакне“ руским плановима, тешко је очекивати враћање глобалних односа у Европи на хладноратовски ниво.
И ту се поново враћамо на БиХ, у којој тренутна уставна криза пријети да ескалира, а Европа је свјесна да, ако жели да је Трамп и Путин схвате озбиљно, ову кризу мора ријешити у своју корист, ако је могуће, мирним средствима.
