Вјера

Владика Григорије о српско-бошњачким односима: Морају наступити ријечи и разум

Проблеми међу људима могу се ријешити само разумом и ријечима, а насиље никада не доноси рјешење.

Рекао је то владика Григорије о српско-бошњачким односима и разговроу са реисом Кавазовићем, а његов текст преносимо у цјелости.

“Поново исте, токсичне приче… Поново ми и они, поново нас сви мрзе, поново нас неправедно оптужују. Поново се гордимо, поново не дамо на себе.

Поново не смијемо да се погледамо у огледало. Поново не желимо да видимо себе очима других – а у томе је, дубоко сам у то увјерен, сва тајна човјечности.

Емпатија, једном ријечју.

Поново не желимо да разумијемо оно о чему говори сва историја, недвосмислено јасно, увијек и изнова. Да, увијек и изнова, нажалост. Проблеми међу људима могу се ријешити само разумом и ријечима. Тамо гдје нема мјеста за разум и ријечи наступа насиље. А оно никада не доноси рјешење. Чак и када нема избора, чак и када се мора силом одговорити на насиље ради одбране немоћних, ради одбране човјечности, и тада то није рјешење – и тада, када се све заврши, морају наступити ријечи и разум.

Прије више година сам, након једног веома доброг и отвореног разговора са реисом Кавазовићем, осјећао потребу да му се обратим и писмом у коме сам се трудио да сажмем своје ставове у вези с оним што тако дубоко и болно оптерећује односе наших братских народа, српског и бошњачког. За тај разговор, као и за плодове које је донио, осјећам потребу да то истакнем, захвалан сам му и данас.

Прије него што наставим, желим на овом мјесту да нагласим да иако у овом тренутку повремено боравим у Босни и Херцеговини, мислима и духом нисам је никада напуштао. Она ће заувијек остати моја домовина, у којој сам провео 50 година свог живота и у којој једног дана, ако Бог да, намјеравам да завршим свој овоземаљски круг. Зато и сматрам да имам право и, штавише, обавезу да говорим о овим темама када год се за тим укаже потреба.

Сагласили смо се, дакле, том приликом реис Кавазовић и ја да, колико је до нас, морамо покренути и водити непрестани дијалог на сваком нивоу. Сагласили смо се и у вези с тим да су „наше“ туче и свађе, српске и бошњачке, пречесто бивале за туђи рачун, али да то, међутим, никако не може бити изговор за нашу неразумност. Такође, дијалог међу нашим народима у Босни и Херцеговини, то је важно непрестано наглашавати, никада и нипошто не смије бити на штету трећег.

Сагласили смо се и у вези с тим да морамо откопати све наше јаме и изнијети кости на свјетлост сунца. То би био једини прави пут, уколико хоћемо да будемо проповједници истине и доброчинства, уколико хоћемо да се крв осуши и спере, ако хоћемо да се умијемо и скинемо скраму која је толико пута заслијепила наше очи и умове и учинила да постанемо не само звијери већ и гори од звијери.

Након што смо закључили да је ово једини пут и начин, наш разговор је текао лагано попут тихе воде.

Сложили смо се том приликом и договорили да непрестано наглашавамо како Босна и Херцеговина и било који град у њој не може бити више „наш“ него „ваш“. Били смо искрени и када је ријеч о политици и о такозваним тешким политичким питањима, па смо имали храбрости рећи један другоме која би Босна и Херцеговина била неупитна. И лако смо се сложили да би то била само она у којој су неупитне и Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине, у којој је сваком живом човјеку загарантована слобода, људска права, исповиједање вјере и чување достојанства другоме као самоме себи.

Сагласили смо се и у вези с оним што нас све боли. Договарали смо се да обиђемо наша највећа стратишта Градину – Јасеновац, Сребреницу, Пребиловце, Казане, Брадину, само нас двојица, као људи, не пред камерама, него пред Богом и жртвама. У цијелом нашем искреном и људском разговору преовладавало је осјећање слободе и разумијевања оног другог. Рекао сам реису да знам како су он и његов брат хоџа у рату искусили тамницу и страдање у правом смислу те ријечи. Рекао сам му и да смо мој брат свештеник и ја такође директно искусили бол, кроз рањавање и разне друге муке.

Ни реису ни мени нико не може да спочитава некакав недостатак родољубља; да, били смо ту обојица, све вријеме рата. Били смо ту и трајно ћемо остати везани за своју земљу, чак и онда када се догоди да неко од нас није стално физички ту. Јер немамо другу земљу. Наш осјећај патриотизма односи се на једну и исту земљу, Босну и Херцеговину, ону за коју многи са стране кажу да је најчуднија по томе што је њени грађани не воле. Сагласили смо се ономад да је управо то оно што желимо да промијенимо из коријена.

Сагласили смо се и у вези с тим да у заједницама у којима служимо има много екстремних појединаца и група које могу разумјети све осим људскости и поштовања. То су они који претендују да знају шта мисли и жели Бог. То су они који присвајају Бога. То су они који убијају у име Божије. Сагласили смо се да се нећемо бојати. Отварањем дијалога започећемо лијечење онога што је болесно у нама, али ћемо још више и прије поспјешити оно што здраво, а тога има и те како много.

Наши људи, опет смо се сложили, било да су Срби православци или Бошњаци муслимани, прије свега желе живот, добро и мир. Воле да раде, воле да имају, воле да пјевају, воле да дијеле добро једни с другима. Нема краја томе колико добрих особина има овај народ. Отуда и чуди како не успијевамо да нађемо начина да спријечимо ову ватру зла у нама и међу нама.

Сагласили смо се тада и да ћемо позвати све људе добре воље да нам се у овом нашем послу придруже: интелектуалце, историчаре, теологе, социологе, философе, правнике, политикологе и тако редом, не бјежећи ни од једног болног питања, будући вазда и у сваком тренутку спремни да чујемо критику и да промијенимо и примијенимо све што је неопходно.

Ријечју, разумјели смо се.

Је ли то заиста тако тешко”, преноси Радар ауторски текст владике Григорија.

Подијели...
Извор
Билећа Online

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Користите блокатор реклама

Наш систем је детектовао да користите неки од блокатора реклама. Ако бисмо те могли замолити да га искључите док читате наше вијести били би ти много захвални. Хвала ти унапријед!