Јереј Данило Боро је у традиционалној бесједи поручио да нема личности у српској и православној историји која је толико живоприсутна као што је личност Светог Саве:
Ваше преосвештенство, часни оци, драга браћо и сестре, на почетку ове кратке бесједе о Светом Сави, обратио бих Вам се само овим једноставним, блиским ријечима пуним људске топлине – драга браћо и сестре, јер чини се да све оно што нам је оставио Свети Сава као завјет, као заповјест, јесте да будемо то – браћа и сестре у Христу. Да будемо ближњи једни другима, у пуном смислу те ријечи.
Нема личности у свеколикој историји српској која је толико живо присутна као што је личност Светога Саве. И не само у српској, већ и свеправославној, васељенској историји рода људског. Зашто је Свети Сава увијек и изнова актуелан? У чему је тајна његове вјечне младости? У чему је тајна његове универзалне личности? Сва тајна је у томе што је он препознао Истину у Христу, што је пошао путем те Истине и испунио јеванђеље Његово. Ето цјеле тајне његове. Још од ране младости гледајући да утоли ону вјечну духовну глад човјека за истином у себи, трагајући за смислом као што посебно и приличи младом човјеку да тражи самога себе, да жеђа за својом пуноћом, Растко то најдубље испуњење попут свих светитеља проналази у Богочовијеку Христу, који по ријечима Светог Јована Дамаскина јесте једино ново под сунцем у овом и у свим видљивим и невидљивим свијетовима. То је највише што је Бог могао дати човјеку – да мали човијек може да постане велики као Бог, да постане Бог по благодати, да се обожи и да живи вјечно. То је она мјера човјека за коју га је Бог створио. Све друго би и било мало и недостојно човјека.
Није да Срби нису знали за Христа и за хришћанство и прије Светог Саве, али као што се у Христу Бог оваплотио, постао „тело”, човjек, Богочовјек, тако се благодарећи Савиној пастирској ревности, богочовечанско Тело Христово, Црква, „оваплотила“ у српском народу у један конкретан живи организам, трудећи се уједно да народ уздигне до новог, црквеног начина постојања, до „нове твари у Христу” и створи једну јединствену и непоновљиву, аутентичну српску културу.
Све чему нас је учио Свети Сава и што је дуобоко утиснуто у нашој народној свијести, утемељено је прије свега на Савином живом личном искуству. Као монах, Сава је сишао у дубине људског бића и живота и спознао најдубље тајне људског срца и душе. Живи сусрет са Живим Богом у Христу и благодатно искуство у Светоме Духу подвижничког живота на Светој Гори дало му је ону ширину у његовом каснијем пастирском дјеловању. Прво током Савиног игумановања у манастиру Студеница одакле је пропутовао свим српским крајевима као духовник, народни учитељ и просветитељ. Затим током свог архиепископског труда на полагању темеља српској Цркви и држави.
Свети Сава је био онај, који је на раскршћу вијекова препознао љепоту Христа у његовој божанској ненаметљивости и поштовању човјека, те чврсто утврдио да се овај наш брод спасења одреди на правом путу, путу правог прослављања истинског Живота, Путу у Живот Вјечни, у Царство Небеско, што светитељ посебно у својој чувеној бесједи о правој вјери у манастиру Жичи наглашава: „Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држимо се прије свега праве вјере његове.“
Научио нас је Свети Сава, да управо кроз Свету Литургију као светајну Цркве, Царство Небеско се увијек и изнова пројављује. Одредио је он премудро, на овом животном простору на коме јесмо имеђу Истока и Запада, дa треба да будемо Исток Западу и Запад Истоку, свједочећи свима истину о спасењу, и да историја уствари и нема смисла уколико није историја спасења. Црква је одувијек била Црква у љубави служења Богу и ближњима. И научио нас је Свети Сава у светоотачком духу да управо на Литургији препознајемо сваког човјека као свог брата у Христу и да је Литургија то сабрање на једно мјесто богоспасаване заједнице сабране око Источника Спасења, која задовољава ту најдубљу глад за истинским заједничарењем, у заједници једног Хлеба живота и у једној Чаши спасења.
Неуморно је проповиједао Јеванђеље Христово на свакој служби. По добијању аутокефалије и по рукоположењу првих девет епископа позивао је вјерни народ да благодари Богу што сада има епископе своје крви и још више свога језика. Новоруколожене епископе поучавао је да буду достојни насљедници Христа и апостола, те да личним животом буду примјер свима који су им повијерени на старање.
Из Савиних ријечи изговорених на Сабору у Жичи открива нам се наљепша јеванђељска слика Светог Саве као пастира који прије свега и сам спремно полаже живот свој за повјерени му вјерни народ. У духу јеванђелских ријечи Пастира Доброга: и Свети Сава узвикује: Ради вашег добра, земљаци моји, ја сам оставио своју свету и слатку пустињу да искључиво спасавам ваше душе. Да би спасао ваше душе ја сам занемарио своју. Чинећи то сјетио сам се неких старих светитеља, који жалећи своје земљаке, говораху Богу: „Ако хоћеш опрости им гријехе, а ако нећеш избриши и мене из твоје књиге “ Или „Желио бих да и сам будем одлучен од Христа ради своје браће, која су ми род по тијелу, (Рим.9.3)“. „Ето тако и ја желећи да остварим ваше спасење, напустио сам своје. Али ако хоћете да слиједите моје поуке и прихватите закон Божији спасићемо се и ви и ја.“ Свети Сава је ударио не само темеље српске цркве и државе, него и српског законодавства јер састављањем Крмчије (Номоканона) Светитељ је хтио закон божији правилом цркве и државе учинити.
Али оно што би посебно требало нагласити ове вечери јесте просвјета Светога Саве, просвјета која је пројекција светости. Просвјета у којој просветитељ у најдубљем смислу ријечи може бити само светитељ. Само они који су истински просвећени божанском свијетлошћу могу да просвећују друге. Или да поједноставимо, само личним примјером можемо нучити дјецу шта је то нпр послушност, милосрђе, љубав или било која друга врлина. Само ако искуствено схвати хијерархију односа, дијете може да разумије шта је то хармонија и да се научи да живи у породици. школи, цркви, друштву- тј. у било којој заједници.
Један савремени српски књижевник говорећи бесједу на тему добра и зла у свијету примјећује да ништа није теже него говорити о добру и љубави у овом свијету: потребна је огромна снага и изузетна увјерљивост да се добро сугерише као могућност која се прихвата без невјерице. Ако је такав суд једног човијека, колика ли је тек била потребна снага духа да један добар начин живота буде прихваћен од цијелог једног народа. Свети Сава је управо успио то: да живот и историју српског народа стваралачки осмисли Христом. Зато Свети Сава јесте духовни вођа српског народа за сва времена. Духовња буктиња коју је он упалио у народу своме, сваким даном гори све већим пламом. Сваког дана, све је већи број његове духовне дјеце, која и расијана свуда по свијету, проносе Савино име и Савину славу, која ништа друго него слава Имена Божијег.
Зато Светосавска саборовања не би требало да буде само пуко подсјећање на личност и дјело Светог Саве, него прилика да се преиспитамо да ли смо заборавили да ходимо путем који нам је пропутио Свети Сава и да му се увијек изнова враћамо. Светога Саву ћемо поштовати и славити ако оно што нас он учи буде у нашим срцима, мислима, ријечима и дјелима. Само тако ће његово дјело бити у нама живо, а ми ћемо бити истинска чеда Светога Саве.
