Велика суша и рекордно низак водостај Билећког језера изнијели су на површину призоре који деценијама буде сјећања на некадашњи живот у долини Требишњице. Испод плаве површине акумулације, настале 1968. године, поново су се указали остаци кућа, путева, цркава и других трагова некадашњих насеља чији су становници морали да напусте своја вијековна огњишта због изградње хидроенергетског система на Требишњици.
Повлачење воде оживјело је приче о селима Мируše, Чепелица, Паник и другим насељима билећког краја, али и о људима који су у плодној долини ријеке градили своје домове, обрађивали земљу и стварали успомене. За некадашње становнике, повратак ових призора значи сусрет са прошлошћу и сјећање на изгубљени завичај, док њихови потомци данас први пут могу да виде дијелове свијета о којем су слушали из породичних прича.
Низак водостај поново је скренуо пажњу и на богато културно-историјско насљеђе које је остало под водом, укључујући остатке римског насеља Леусиниум у Панику, као и на значај манастира Добрићево и Косијерево, чије су светиње измјештене прије потапања долине.
Док стручњаци упозоравају на посљедице све израженијих сушних периода, Билећко језеро открива двије своје приче – ону о природној моћи воде и ону о људима, њиховим домовима и насљеђу које ни деценије под водом нису успјеле да избришу.
