На данашњи дан, прије тачно 26 година, 24. марта 1999. године, у 19:45 по локалном времену, прве бомбе НАТО снага пале су на територију Савезне Републике Југославије. Овај тренутак означио је почетак 78-дневне ваздушне кампање, познате као „Операција Савезничка сила“, у којој је живот изгубило између 1.200 и 2.500 људи, док је земља претрпјела огромна разарања. Данас, 24. марта 2025, враћамо се на тај болни период наше историје, подсјећајући се жртава, разарања и дугорочних посљедица овог нелегалног и злочиначког војног чина.
Почетак без преседана
Одлука о бомбардовању СР Југославије донесена је без одобрења Савјета безбједности Уједињених нација, што је био први такав случај у историји НАТО-а. Генерални секретар Алијансе, Хавијер Солана, издао је наређење америчком генералу Веслију Кларку, тадашњем команданту савезничких снага, да покрене операцију. Напади су оправдани као одговор на неуспјех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу Косова и Метохије, уз оптужбе да је југословенско руководство одговорно за хуманитарну кризу у покрајини.
Скупштина Србије је дан прије напада одбила приjeдлог о присуству страних трупа на Косову, предлажући умјесто тога да снаге УН надгледају мировно рјешење. Међутим, НАТО је то протумачио као коначан разлог за интервенцију. У 19:45, 24. марта, крстареће ракете „Томахавк“ и авиони из 19 земаља Алијансе почели су да гађају циљеве широм Србије и Црне Горе. Напади су покренути са бродова у Јадранском мору, из четири ваздухопловне базе у Италији, уз подршку стратешких бомбардера из западне Европе, а касније и из САД.
Прве мете и размера разарања
Први удари усмјерени су на војне циљеве: касарне и јединице противваздушне одбране Војске СРЈ у Батајници, Младеновцу, Приштини, Куршумлији и другим мјестима. Војни аеродроми, попут Слатине код Приштине и Батајнице код Београда, били су међу првим погођеним локацијама, с циљем да се онеспособе југословенске ваздушне снаге. Током 11 недјеља напада, готово да није било града у Србији који није бар неколико пута био на мети.
Размјере разарања биле су огромне. Уништено је или оштећено 25.000 стамбених објеката, 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дјечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 мостова потпуно срушено. НАТО је извршио 2.300 ваздушних удара на 995 објеката, а 1.150 борбених авиона испалило је око 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона. Лансирано је 1.300 крстарећих ракета, а употребљено је и 37.000 „касетних бомби“, од којих је погинуло око 200 људи, док је више стотина рањено. Посебно је забрињавајућа употреба забрањене муниције са осиромашеним уранијумом, чије посљедице по здравље становништва трају и данас.
Трагедија у РТС-у
Један од најпотреснијих тренутака догодио се у ноћи 23. априла 1999. године, у 2:06 послије поноћи, када је НАТО бомбардовао зграду Радио-телевизије Србије у центру Београда. У нападу је погинуло 16 радника – новинара, техничара и других запослених – док је 19 повријеђено. Ово је био први случај у историји да је медијска кућа проглашена легитимним војним циљем. НАТО је тврдио да је РТС служио као „пропагандна машина“ режима, али напад је изазвао оштре критике широм свијета, укључујући оптужбе за кршење међународног хуманитарног права. Породице жртава годинама су тражиле правду, али без успјеха пред међународним судовима.
Уништавање инфраструктуре и живота
Трећина електроенергетског капацитета земље уништена је током бомбардовања. Двије рафинерије, у Панчеву и Новом Саду, сравњене су са земљом, а употреба такозваних графитних бомби онеспособила је електроенергетски систем, остављајући цивиле без струје и основних услова за живот. Ови удари нису само ослабијли војне капацитете, већ су дубоко погодили свакодневни живот становништва.
Крај бомбардовања и дугорочне посљедице
Након вишемјесечних дипломатских притисака, бомбардовање је окончано потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову, 9. јуна 1999. године. Три дана касније, снаге СРЈ почеле су да се повлаче са Косова и Метохије. Генерални секретар НАТО-а издао је 10. јуна наређење о прекиду напада, а посљедњи пројектили пали су на село Коколеч у 13:30 истог дана. Истог дана, Савјет безбједности УН усвојио је Резолуцију 1244, којом је на Косово упућено 37.200 војника КФОР-а из 36 земаља, са задатком да обезбиједе мир и повратак стотина хиљада албанских избјеглица.
Међутим, посљедице овог рата и данас су видљиве. Око 200.000 Срба и других не-Албанаца напустило је Косово након сукоба, док је економска штета процијењена на десетине милијарди долара. Здравствени проблеми повезани са осиромашеним уранијумом и даље су тема расправа, а политички статус Косова остаје неријешено питање, са проглашењем једностране независности 2008. године које Србија не признаје и сматра га неотуђивим дијелом своје територије.
Сјећање на жртве
Данас, 26 година касније, овај датум остаје подсјетник на људску патњу, материјалну штету и сложеност међународних односа. Сјећамо се свих оних који су изгубили животе, домове и будућност у 78 дана разарања. Нека овај чланак буде свједочанство о прошлости, неправди, злочину против човјечности и немоћи тадашње западне дипломатије.
