Србија

Арно Гујон: Да је Србин бити лако, Србин би био свако

„Често узимамо здраво за готово оно што је овде добро. Опуштеност, сигурност, дружељубивост, традиционалне вредности које Срби носе у себи. Тамо на Западу се носе и пропагирају такозване модерне вредности, а то нема никакве везе са нама и оним што јесмо у Србији.“

Арно Гујон није неко ко често даје интервјуе за домаће медије. Заправо баш ретко. Домаћа јавност га познаје као човека који је скоро две деценије посветио хуманитарном раду и помагању Србима на Косову и Метохији, али је слабо упозната са детаљима његове животне приче која завређује пуну пажњу.

Гујон потиче из француске породице која се генерацијама уназад трудила да сачува француско-српско пријатељство. О Србији и Србима је први пут чуо од свог деде који му је причао о краљу Петру Првом Карађорђевићу. Како је растао тако је његово интересовање за малу државу са Балкана постајало све веће, да би већ са 19 година основао удружење „Солидарност за Косово“ с циљем да помогне Србима на Косову и Метохији. У Београду живи од 2012. године, ожењен је Српкињом, крстио се у манастиру Високи Дечани, а данас се налази на челу Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону.

На почетку разговора са господином Гујоном причу враћамо на сам почетак. Дотакли смо се његових првих посета Косову и Метохији и онога што му је из тог периода остало урезано у сећање.

„Када вратим филм у назад, схватам колико смо у то време били млади и неискусни. Ништа нисмо знали ни о хуманитарном раду, ни како ћемо да пређемо све те границе, нисам знао ни реч српског језика. Нисам знао ни како ће нас Срби дочекати тамо. Хоће ли можда бити сумњичави према нама или кивни због начина на који их је Француска напустила неколико година раније.“

Јесу били?

ГУЈОН: „Нису. Гледали су нас као на неколико младића из Француске који су прешли 2000 километара у жељи да њиховој деци поклоне играчке. Дочекали су нас како брат дочекује брата. Били су топли, гостопримљиви, срдачни. Осетио сам велико олакшање јер су препознали наш труд и нашу добру намеру.

Велики утисак оставила је немаштина у којој су људи живели, нарочито деца. То је било пет година након рата и неколико месеци од погрома. Тешко је било замислити да почетком 21. века у центру Европе имате децу која зими иду без зимске одеће. Ходају у летњим сандалама и вуненим чарапама по снегу. Не можете да замислите да ћете једног дечака обрадовати ако му поклоните лопту, или девојчици лутку. Поклоне које смо им ми донели били су први које су добили у животу. То је јак утисак. Никада нећу заборавити једну старицу која је дошла да нас види и рекла:

ʼДођите опет и када немате шта да нам дате јер ваше присуство нам значи. Кажите им тамо у Француској да нисмо звери, да и ми страдамо овде и да смо добри људи.ʼ“

Да ли сте са таквим причама које сте понели са Косова у Француску успели да промените гледање Француза на дешавања на Косову?

ГУЈОН: „То је био највећи изазов, зато што је нажалост пропаганда учинила своје. Када демонизујете један народ годинама, у потпуности, онда људи немају појма шта се реално дешава тамо, нити преиспитују оно што чују у медијима. У једној таквој атмосфери брат и ја кажемо да ћемо помоћи тим Србима. Био је изазов да објаснимо да су Срби жртве. Жртве погрома, рата, осиромашеног уранијума. Да им објаснимо да се то десило јуче, али да се дешава и данас.

Требало је да им објаснимо шта су енклаве у којима Срби живе. Како бисмо им што сликовитије објаснили, упоређивали смо енклаве са малим Астериксовим селима из којих Срби не могу да изађу а да не ризикују свој живот. А нажалост не постоји чаробни напитак.

Објављивали смо текстове, давали интервјуе, организовали конференције и предавања на ту тему. Показивали смо истинске слике и снимке које смо снимали тамо, сведочили својим речима. Нисмо се бавили политиком, нисмо се бавили историјом. То је имало ефекат. Почели смо са неколико донатора, углавном су то били моја породица и пријатељи из родног краја. Данас имамо преко 12.000 донатора. То је 12.000 француских породица које финансирају и учествују у сваком пројекту који реализујемо. Не добијамо ниједну субвенцију ни од Француске ни од Европске уније.“

Колико су Вам отежане хуманитарне акције од када Вам је забрањен улазак на Косово 2018. године?

ГУЈОН: „Свакако да јесу. Очигледно се на том плану ништа неће ускоро променити. То је одлука без образложења и без рока. На тој забрани пише:

ʼЗабрањен Вам је улазак на Косово, зато што се налазите на списку особа којима је забрањен улазак на Косово.ʼ

Првих шест месеци нам је било тешко, требало је да се реорганизујемо. Пре те забране на Косово и Метохију сам ишао сваке три недеље. А онда одједном не могу да обиђем те пројекте, да развијам нове. Све што сам радио од тог тренутка морао је да ради неко други. Премостили смо све препреке. Моји волонтери, сарадници и пријатељи иду на Косово и Метохију, тако да се наша помоћ и даље развија. Међутим, та забрана ми тешко пада и на личном нивоу. Стекао сам много пријатеља претходних 17 година на Косову и Метохији, тамо ми је кум. У овом послу је важан и људски контакт. Одједном је све то ускраћено и одузето.“

На свакодневном нивоу из медија сазнајемо о политичкој ситуацији на Косову и Метохији. Међутим, неретко нас заобилазе обичне људске приче у које сте Ви много боље упућени. Са каквим се све проблемима суочава наш народ, колико им је живот на Косову тежак и угрожен?

ГУЈОН: „Срби на Косову и Метохији су угрожени зато што немају основна права на слободу и кретање. Не можете, на пример, за Васкрс да одете до Ђаковице или до Високих Дечана зато што организују разне демонстрације. У току године не смете да говорите на свом језику. На свом језику не можете да говорите ни у Ђаковици ни у Дечанима, чак и у неким деловима Приштине. Када сам једном био у Приштини са једним српским пријатељем, ми смо разговарали на енглеском језику зато што је било опасно да разговарамо на српском. Данас, у центру можемо да разговарамо на српском, али не и у осталим деловима Приштине. Недавно је Иван Тодосијевић добио две године затвора због изговорене речи. О томе нико није говорио. Нико из међународне заједнице није осудио ту одлуку. Они који су веома бучни кад се говори о слободи говора, ни једну једину реч нису рекли нити су осудили. То је жалосно. Срби на Косову и Метохији живе без основних људских права, а о томе скоро сви ћуте.“

Када говоримо о правима Срба на Косову требало би да поменемо и недавну одлуку приштинских власти да забране улазак на Косово возилима са српским таблицама.

ГУЈОН: „То је правно малтретирање српског народа. Данас то раде на овај начин, сутра на неки други. Поред правног насиља, постоји и право насиље. Када пребију тројицу Срба у Брњаку, када пребију малог Николу у коме су отели крстић. То се дешавало стално.

Испричаћу вам једну анегдоту из 2010. или 2011. године, не могу тачно да се сетим. Био сам са братом у селу Жач у коме су Срби неколико месеци живели под шаторима. Шатори су били постављени на месту где су им срушене куће. Дошао сам са братом да им пружимо хуманитарну помоћ. Разговарали смо са њима и они су нам препричавали шта су проживели претходних недеља, између осталог и да су локални Албанци пуцали на њих из ʼкалашњиковаʼ. Питао сам их зашто спавају под шаторима, а они ми кажу:

ʼОбећали су нам да ће нам поново изградити куће које су срушене током рата. И нико ништа није урадио. Спаваћемо овде докле год буде требало, докле год нам не изграде куће.ʼ

Питао сам их где су пре овога живели, а они ми кажу – у централној Србији. Онда им се извиним због свог наредног питања, због чега су се вратили с обзиром на ситуацију. Људи пуцају на њих. А они ми кажу:

ʼБоље је живети овде и бити свој на своме, него живети у колективним центрима. Боље је истерати правду и имати осећај да сте човек, него да живите као избеглица цео живот.ʼ

Зато су се вратили, зато нису отишли. И данас када одете у Жач видећете да имају куће и да тамо има деце. Живот се вратио захваљујући њиховој храбрости. Кроз тај пример ћете видети како размишљају и како се понашају Срби са Косова и Метохије. Зато је наша дужност да им помогнемо и да им пружимо све што је у нашој моћи. Имате пре свега моралну подршку, а то је оно што је њима можда најзначајније.“

Ви сте њих питали због чега су се вратили из централне Србије, а ми Вас морамо да питамо због чега сте напустили Француску, земљу о којој многи млади из Србије маштају, и заменили је Србијом? Шта Вам је Србија пружила што Француска није?

ГУЈОН: „У животу сами бирате свој пут. Свакако да сам по рођењу био предодређен за неку другу судбину и да ништа није наговештавало да ћу једног дана живети у Србији, говорити српски и да ћу се бавити хуманитарним радом на Косову и Метохији. Али такав пут сам изабрао. Могао сам да изаберем неки други. По струци сам инжењер, радио сам у ʼЛореалуʼ у Паризу.

У једном тренутку дошао сам у ситуацију да сам морао да бирам између тога да радим за велику компанију ʼЛореалʼ која ми нуди добар посао, добру плату, светски је бренд… или ћу да покушам да радим оно што за мене има смисла, а то је да помажем Србима на Косову и Метохији. Нисам хтео да се после 40 година каријере осврнем иза себе и да видим да је оно што сам постигао у животу то да сам допринео продаји шминке у свету, да сам додатно обогатио већ богате људе. Хтео сам да градим куће на Косову за повратнике, обновим школе, организујем хуманитарну помоћ. То је имало више смисла за мене. Имао сам луксуз да бирам. То је велика шанса и немају је многи јер морају да се боре за голи живот.

Никада нисам зажалио због те одлуке. Знам да сам изабрао прави пут. Србија као земља није најбогатија у економском смислу, али Србија има душу. Срби имају душу, оно што су можда други народи изгубили.“

Основали сте, 2016. године, организацију „Иницијатива за наталитет и останак младих у Србији“. Који је главни аргумент који користите када објашњавате младима зашто би требало да остану да живе у Србији?

ГУЈОН: „Када разговарам са средњошколцима и студентима, видим да велики број њих машта о Западу. О земљама попут Немачке и Француске, али да не знају како изгледа живот тамо. Много идеализују тамошње друштво. Као разлоге за одлазак набрајају ми веће плате, бољу инфраструктуру, путеве… И за неке ствари су наравно у праву. Али треба такође да буду свесни тога да плата од 1500 евра у Француској звучи лепо само на папиру јер ће тамо само на стан потрошити 1000 евра, а онда ће остатак новца прошити на храну и јавни превоз. На папиру је разлика огромна када поредите плате у Србији и Француској, али у реалном животу та разлика није толико велика. Наравно, лакше ћете уштедети 100 евра са платом од 1500 евра, него од 350 евра, али разлика на крају месеца није онолика колико се мисли када се прави рачуница на папиру.

С друге стране, време које се губи у превозу, три и по сата дневно у просеку у Паризу, или осећај несигурности у многим градовима на Западу, не може се мерити новцем. И тамо ћете увек бити странац. А бити странац на Западу није исто као бити странац у Србији где их нема пуно и зато су многима занимљивији и лепо прихваћени. Тамо сте један међу милионима и тешко ћете се уклопити. Све то треба имати у виду када се определите да заувек напустите Србију.

Често узимамо здраво за готово оно што је овде добро. Опуштеност, сигурност, дружељубивост, традиционалне вредности које Срби носе у себи. Тамо на Западу се носе и пропагирају такозване модерн вредности, а то нема никакве везе са нама и оним што јесмо у Србији. Потребно је да људи путују и живе негде друго како би увидели да није тамо све бело, односно да није овде све црно. Наравно, не верујем да ћемо у наредном периоду достићи стандард једне Француске или Немачке, али што се тиче удобности живота можемо да их стигнемо, чак и да их престигнемо.“

Данас сте на челу Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону. Приближите нам мало чиме се тачно бави Ваш ресор и које акције предузимате.

ГУЈОН: „Управа се бави очувањем идентитета, културе и језика српског народа како у региону тако и у свету. Пратимо правни положај Срба у региону и трудимо се да заштитимо њихова права. Недавно смо покренули кампању за очување имовине у Федерацији Босне и Херцеговине, како би Срби пореклом из БиХ сачували своју имовину која се тренутно преписује на Босну или кантон. Такође, финансирамо удружења Срба широм света кроз пројектно финансирање пројеката који имају за циљ очување културе, идентитета и језика. Наш први циљ ове године био је да ставимо фокус на учење језика у свету. Били смо у контакту са нашим људима из дијаспоре. Схватили смо да је оно што их највише мучи и што је најкомпликованије заправо то да преносе српски језик својој деци. Зато смо ми покренули отварање допунских школа српског језика тамо где их није било и сада ћемо од 1. октобра отворити 23 одељења допунских школа од Русије до Шпаније, преко Холандије и Малте. Уписаћемо око 700 деце. Повећаћемо број деце у свету која уче српски језик за отприлике 20 посто. Када очувате језик, можете да очувате и идентитет и културу. Ако изгубите језик, онда је ипак то много теже.“

Подијели...
Извор
Експрес

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Користите блокатор реклама

Наш систем је детектовао да користите неки од блокатора реклама. Ако бисмо те могли замолити да га искључите док читате наше вијести били би ти много захвални. Хвала ти унапријед!