Саборна црква Свете Тројице у Мостару, симбол и срце српског идентитета Мостара, запаљена је на данашњи дан прије 27 година – 15. јуна 1992. године.
Неколико дана прије почео је егзодус Срба из Мостара када је овај град напустило око 30.000 Срба, док је њих 431 страдало у тим јунским данима.
Саборна црква прво је запаљена, а након тога је мјесец дана минирана и рушена, док није пао и посљедњи камен.
За рушење Саборне цркве нико није одговарао. Позната су имена тројице Бошњака који су као припадници Хрватских оружаних снага (ХОС) запалили цркву.
Срби који су остали у Мостару свједоче да је то био један од најтежих дана у њиховим животима и да је био јасан знак да Србима у Мостару више нема мјеста.
Интересантно свједочење о рушењу Саборне цркве у Мостару записао је бивши владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије у својој књизи ’’Преко прага’’. Владици Григорију и мостарским свештеницима о рушењу је сликовито говорио извјесни Сакиб.
’’Више година након рата сједиште Епархије захумско-херцеговачке и приморске враћено је у Мостар. Једне вечери сам стајао испред Старе цркве када сам срео чудног човјека у маскирној униформи.
Отац Радивоје ми је објаснио ко је тај човјек. Замолио сам га да о томе све запише у љетопис. Сакиба су први пут наши свештеници упознали крајем 2009., пошто је дошао у црквене канцеларије у Мостару.
Тражио је помоћ и храну и помогли су му. Од тада је доста редовно долазио по помоћ, отприлике сваких четрдесетак дана, да би након петог или шестог пута затражио да разговара са нашим свештеником. Почетком новембра 2010. у просторијама црквене општине десио се и тај разговор, боље рећи, Сакибова покајна исповијест. Од првог дана рата 1991. добровољно је приступио јединкама ХОС-а. Учествовао је у борбама против српских снага и снага ЈНА у Славонији и у Босанском Броду.
У прољеће 1992. године са својом јединицом ХОС-а дошао је у Херцеговину, најприје у Метковић, па у Чапљину, гдје су држали чапљинску касарну у блокади. Крајем маја и током јуна Сакиб долази у Мостар. Учествовао је у борбама које описује као не толико жестоке, јер су се војска и Срби, из ко зна којег разлога, повлачили скоро без икаквог отпора.
Палили су, рушили и пљачкали српске куће. Када су муслиманско-хрватске снаге у потпуности овладале лијевом обалом Неретве, он је био присутан паљењу Саборног храма, Старе школе и Старе цркве. Детаљно је описивао паљење Саборног храма. Каже да је унутрашњост цркве полијевана бензином. Дрвени под, иконостас, преграде у звонику, балконе у цркви-све су полили бензином. Војници су пуцали и гађали светитеље на иконостасу. Један од војника је мокрио на гробу митрополита Леонтија. Шенлучило се у дворишту цркве.
Јун мјесец 1992. остаће трајно урезан у сјећање српског народа из долине Неретве када је у неколико јунских дана од Чапљине до Брадине протјерано више од 30.000 Срба, запаљена и уништена већина имовине, а више стотина лица погинуло и нестало. Приликом велике војне акције Хрватске војске, ХВО-а и ХОС-а, којом је командовао генерал Јанко Бобетко, дошло је до егзодуса и великог страдања Срба у долини Неретве. Напади су почели 7. јуна на Домановићима, а 14. и 15. јуна водиле су се борбе у градској зони Мостара. Петнаестог јуна 1992. запаљена је и Саборна црква Свете Тројице у Мостару, симбол и срце српског идентитета Мостара и тада највећа православна богомоља на Балкану. Након тога запаљени су и сви православни храмови у долини Неретве. Већ 18. јуна, већина српског становништва Мостара протјерана је из свога града. У јуну мјесецу запаљен је и порушен манастир Житомислић, Стара црква Пресвете Богородице. Након тога у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској оштећен је и девастиран најмање 81 објекат Српске православне цркве. Од овога броја њих 24 налазили су се на подручју општине Мостар. Према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и несталих лица када је у питању регија ”Херцеговина” смртно је страдало 1.576 лица. Током 1991. године смртно је страдало 28 лица, а 1992. године 1.020 лица, 1993. године 198 лица, 1994. године 143 лица, 1995. године 155 лица, након 31.12.1995. године 27 лица те још пет лица за која није могуће са сигурношћу утврдити тачну годину страдања. Према полној структури смртно је страдало 1.413 мушкараца и 163 жене. Статус војника имало је 1.171 лице, а 405 њих били су цивили. На подручју општине Мостар смртно је страдало 526 лица српске националности и то 380 војника и 146 цивила. Посматрајући полну структуру ради се о 470 мушкараца и 56 жена. Поред наведених лица, најмање девет цивила и 49 војника из Мостара смртно су страдали изван територије општине Мостар. То укупну бројку страдалих повећава на 584 лица. Још се трага за 83 лица. Према прелиминарним резултатима истраживања на територији Мостара постојало је десет логора и мјеста заточења за Србе. Срби из Мостара одвођени су и у логоре у другим општинама те је евидентирано да су мостарски Срби затварани у најмање 28 логора и мјеста заточења. Ови подаци не обухватају мјеста заточења која су се налазила у приватним објектима, гдје су Срби затварани појединачно или у мањим групама. Најзлогласнија мучилишта била су некадашња војна амбуланта, сједиште ХОС-а, затвор „Ћеловина” у Мостару, али и логор ”Дретељ” у Чапљини, логор у Љубушком, те злогласни логор ”Лора” у Сплиту. Према до сада обрађеним подацима, током рата у великим размјенама између зараћених страна евидентирано је најмање 843 заточених особа српске националности из Мостара и других мјеста у долини Неретве. Када су у питању судски процеси за злочине над Србима у Мостару, пред Судом БиХ вођена су два процеса за злочине у логору „Дретељ”. У овим процесима правоснажно је осуђено шест лица. Остали поступци водили су се или се тренутно воде за злочине над Србима у долини Неретве и односе се углавном на злочине почињене на подручју општине Коњиц. Осим уништавања материјалних трагова културе, идентитета и споменичке баштине српски народ претрпио је и велику материјалну штету, с обзиром на то да је највећи број објеката који се налазио у приватном власништву био запаљен, опљачкан, оштећен или узурпиран. Укупна материјална штета никада није с прецизношћу утврђена. Политичке и војне околности које су довеле до егзодуса и страдања Срба из долине Неретве још су неразјашњене.
Послије полијевања бензином црква је запаљена и горјела је цијели дан. Све је ово причао са великим узбуђењем и осјећајем кривице што је у свему томе лично учествовао. Причао је како је касније довезена велика количина експлозива, преко Старог моста у неком реноу и да је црква минирана. Он није био присутан током самог минирања’’, дио је свједочења записаног у причи ’’Сакиб’’ у књизи ’’Преко прага’’.
Наставак приче каже да се 6. јануара 2012. Сакиб запалио испред хрватске амбасаде у Сарајеву због укидања инвалиднине као припаднику ХОС-а. Опекотине су биле тешке, па је преминуо у сарајевској болници.
Обнова цркве почела је 2010. године и она се опет гордо издигла над Мостаром, те свједочи вишевјековном постојању Срба у овом граду.
Обнова Саборне цркве, која је изграђена 1873. године и која је један од највећих и најљепших православних храмова на Балкану и национални споменик БиХ, нажалост још увијек није завршена. Завршени су тек грађевински радови. То је једини велики вјерски објекат у БиХ и региону коју након рата још увијек није обновљен.
Не треба заборавити споменути да су прилоге за обнову Саборне цркве давали и мостарски Бошњаци и Хрвати. Већину средстава обезбједиле су Владе Републике Српске и Републике Србије.
15. јуна у Мостару се обиљежава и страдање српског становништва у овом граду парастосом за све страдале, а на Буни код Мостара у ријеку се баци цвијеће у знак сјећања на 29 цивила и војника који су убијени на овај дан на томе мјесту.
Јун мјесец 1992. остаће трајно урезан у сјећање српског народа из долине Неретве када је у неколико јунских дана од Чапљине до Брадине протјерано више од 30.000 Срба, запаљена и уништена већина имовине, а више стотина лица погинуло и нестало.
Приликом велике војне акције Хрватске војске, ХВО-а и ХОС-а, којом је командовао генерал Јанко Бобетко, дошло је до егзодуса и великог страдања Срба у долини Неретве.
Напади су почели 7. јуна на Домановићима, а 14. и 15. јуна водиле су се борбе у градској зони Мостара. Петнаестог јуна 1992. запаљена је и Саборна црква Свете Тројице у Мостару, симбол и срце српског идентитета Мостара и тада највећа православна богомоља на Балкану.
Након тога запаљени су и сви православни храмови у долини Неретве. Већ 18. јуна, већина српског становништва Мостара протјерана је из свога града.
У јуну мјесецу запаљен је и порушен манастир Житомислић, Стара црква Пресвете Богородице. Након тога у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској оштећен је и девастиран најмање 81 објекат Српске православне цркве. Од овога броја њих 24 налазили су се на подручју општине Мостар.
Према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и несталих лица када је у питању регија ”Херцеговина” смртно је страдало 1.576 лица. Током 1991. године смртно је страдало 28 лица, а 1992. године 1.020 лица, 1993. године 198 лица, 1994. године 143 лица, 1995. године 155 лица, након 31.12.1995. године 27 лица те још пет лица за која није могуће са сигурношћу утврдити тачну годину страдања. Према полној структури смртно је страдало 1.413 мушкараца и 163 жене. Статус војника имало је 1.171 лице, а 405 њих били су цивили.
На подручју општине Мостар смртно је страдало 526 лица српске националности и то 380 војника и 146 цивила. Посматрајући полну структуру ради се о 470 мушкараца и 56 жена. Поред наведених лица, најмање девет цивила и 49 војника из Мостара смртно су страдали изван територије општине Мостар. То укупну бројку страдалих повећава на 584 лица.
Још се трага за 83 лица.
Према прелиминарним резултатима истраживања на територији Мостара постојало је десет логора и мјеста заточења за Србе. Срби из Мостара одвођени су и у логоре у другим општинама те је евидентирано да су мостарски Срби затварани у најмање 28 логора и мјеста заточења. Ови подаци не обухватају мјеста заточења која су се налазила у приватним објектима, гдје су Срби затварани појединачно или у мањим групама.
Најзлогласнија мучилишта била су некадашња војна амбуланта, сједиште ХОС-а, затвор „Ћеловина” у Мостару, али и логор ”Дретељ” у Чапљини, логор у Љубушком, те злогласни логор ”Лора” у Сплиту.
Према до сада обрађеним подацима, током рата у великим размјенама између зараћених страна евидентирано је најмање 843 заточених особа српске националности из Мостара и других мјеста у долини Неретве.
Када су у питању судски процеси за злочине над Србима у Мостару, пред Судом БиХ вођена су два процеса за злочине у логору „Дретељ”. У овим процесима правоснажно је осуђено шест лица. Остали поступци водили су се или се тренутно воде за злочине над Србима у долини Неретве и односе се углавном на злочине почињене на подручју општине Коњиц.
Осим уништавања материјалних трагова културе, идентитета и споменичке баштине српски народ претрпио је и велику материјалну штету, с обзиром на то да је највећи број објеката који се налазио у приватном власништву био запаљен, опљачкан, оштећен или узурпиран. Укупна материјална штета никада није с прецизношћу утврђена.
Политичке и војне околности које су довеле до егзодуса и страдања Срба из долине Неретве још су неразјашњене.
