Породица

Катарина Радивојевић: Храбре жене спасавају породични родослов

Подијели...

Није лако међу мушкарцима. Имала сам срећу да глумим у женским остварењима, али жене на српском филму су обично намучене, напаћене, рањиве и мање се у центар стављају оне које су јаке и које су се истицале по нечему.

Казала је то у разговору за “Глас Српске” глумица Катарина Радивојевић која у филму “Нечиста крв: Грех предака” игра Цоне, једну од главних улога.

– То је тако јер мушкарци продуцирају и режирају и они су доминантни у нашој професији. Надам се да ћемо нешто променити, а и овим филмом доста се ствари мења на том пољу – додала је она.

ГЛАС: Колико је било захтјевно припремати се за улогу Цоне с обзиром на то да до сада нисте имали нешто слично у опусу? Она носи оружје и у цркви је једина жена, што није типично за то вријеме.

РАДИВОЈЕВИЋ: Цоне је, између осталог, и жена која јаше. Нажалост, десила ми се незгода на почетку снимања, тако да су јахања на филму ограничена. Ипак, људи кажу да нису приметили ништа, што значи да сам успела да се не види да сам имала озбиљну повреду. То ми је најтеже пало, јер нисам могла да покажем своје јахачке способности, јер сам још пре десет година научила да јашем за потребе снимања серија “Сва та равница” и “Најбоље године”. Поред тога, последња сцена у филму ми је била најтежа и најзахтевнија у целој каријери.

ГЛАС: Ваша прабака је била снажна личност. Будући да сте у породици имали такве жене, колико Вас је то водило док сте спремали ову улогу?

РАДИВОЈЕВИЋ: Прабака Миља, по татиној линији, била је снажна жена, али таквих је било и са мамине стране. Бака Зорка је била у партизанима са 16 година и била је два или три пута рањавана, имала је метак у глави. И мушкарци из мог родослова су били јаки. Мој деда је био као и Хаџи Трифун, био је син те Миље која је била опасна, па је и он био доминантан мушкарац. Бака Зорка, са мамине стране, била је невероватно храбра, јер је спасла целу породицу из логора са 16 година и ишла је на идентификацију свог оца кога су убили Мађари. Они су били колонизовани Личани, тако да тих прича има много у мојој породици. Те приче сам много волела и оне су ми помогле да све што играм лакше изнесем. Тата ми је много казивао, а и моје баба тетке Личанке. Оне сада живе у Панчеву и кад год могу, одем код њих да се испричамо.

ГЛАС: Цоне има слободу, за разлику од других жена у филму. Данас жене имају више права, али да ли је тај бољи положај само привид?

РАДИВОЈЕВИЋ: Суштински се ствари нису много промениле што се тиче Балкана и Србије. Овде се споро и тромо одвија наша еманципација и признавање жена у мушким друштвима. Активизмом покушавам да скренем пажњу да жене имају други проблем на Балкану. Нема солидарности међу женама. Оне се међусобно не воле и спотичу. Кад би се удружиле, много боље би нам ишло. Позоришним пројектима које продуцирам скрећем пажњу на то. И мој последњи пројекат о заборављеним Српкињама и Американкама из Великог рата буди из заборава приче о Милеви Марић Ајнштајн, Надежди Петровић, Јелени Фротингам Лозанић и другима.

ГЛАС: Како публика реагује на представу “Заборављене”?

РАДИВОЈЕВИЋ: Представа је примљена веома добро, а неке жене су имале дивне коментаре. Рекле су ми како су поносне што су жене када погледају овакву представу. Ипак, и међу овим женама о којима је реч у представи постоје разлике. Милева Марић Ајнштајн је била из патријархалне породице и због таквог васпитања није се наметнула и изборила. С друге стране је била веома храбра, да у то време оде у Цирих и буде прва жена на Политехничком факултету. Ипак, васпитање је учинило да она не буде потписана у теорији релативитета. У нашем друштву има храбрих жена и увек их је било кроз историју, само што им је било много теже него нама данас, јер ми ипак имамо прилике да саме одлучујемо о свом животу.

ГЛАС: У филму су с једне стране жене, а с друге Хаџи Трифун и његова борба за очување породичног мира. Колико је у данашње доба тешко сачувати мир?

РАДИВОЈЕВИЋ: У Америку сам отишла да бих имала свој мир и да бих се изборила за њега. Сваки вид појављивања у јавности ме узнемирава и изискује пуно снаге и стабилности како би се све то изнело на прави начин.

ГЛАС: Снимали сте са младим глумцима, како посматрате млађе генерације?

РАДИВОЈЕВИЋ: Током снимања “Нечисте крви” била је предивна екипа. Сарађивала сам са Анђелом Јовановић, Недимом Незировићем и Марком Грабежом. Они су млади и добро припремљени глумци, амбициозни, а опет пристојни. Немају ту агресију коју носе данашње генерације.

ГЛАС: Живите у Америци, снимали сте тамо. Можете ли да упоредите њихову кинематографију са српском?

РАДИВОЈЕВИЋ: Нисам у Америци снимала у великим продукцијама као што су оне са којима сам сарађивала у Србији, али сам имала прилике да будем на сетовима огромних продукција. Одговор на ово питање би изискивао већу елаборацију, али ако америчку кинематографију поредимо са филмом “Нечиста крв”, можемо рећи да је овај пројекат био врло професионалан. Било је много припрема. Млади глумци су ишли на јахање, радили су на дијалекту, тако да ово није типичан српски пројекат. Објединио је полуинтернационалне глумце. Ништа ту није типично за српску продукцију. Рађено је холивудски и драго ми је да су овакви пројекти почели да се раде код нас.

ГЛАС: За вријеме пандемије сте били у Америци ?

РАДИВОЈЕВИЋ: Јесте, прошле године сам у пар наврата долазила због снимања у Србију, али већи део сам провела у Њујорку. Када је почела пандемија, говорила сам да, ако сам преживела бомбардовање у Батајници 1999. године, склониште и све што је то носило, ово није ништа. Моји пријатељи Американци су били уплашени и то је та разлика у менталитету. Они су били затворени у кући, док су Балканци роштиљали и дружили се.

ГЛАС: Тренутно влада хиперпродукција у Србији. Колико је то значајно за глумце?

РАДИВОЈЕВИЋ: Значајно је јер сви могу да раде. То је донело и доста површних пројеката, али је добра ствар за Србију. Много младих глумаца је добило прилику да ради. Позоришта која су као јавна предузећа при градском или републичком буџету су типична само за наше просторе и то као остаци комунизма. У Њујорку радите на уговор, по улози и за сваку нову се борите. Нема тога да будете запослени до краја живота у неком позоришту и да, као што је случај код нас, неки глумци не раде ништа, а млади играју сваку ноћ представу и зарађују плату за старије.

Планови

ГЛАС: Какви су Ваши планови за наредни период?

РАДИВОЈЕВИЋ: Припремам неколико пројеката, али не смем да причам о томе. Представу “Заборављене” селим у Њујорк на јесен, али ситуација у вези са “ковидом” је неизвесна па не бих ништа причала да се не би изјаловило.

Бора Станковић

ГЛАС: Бора Станковић је први проникао у унутрашњи свијет жене.

РАДИВОЈЕВИЋ: Волела сам дела Боре Станковића зато што је приказивао дубоке и трагичне женске судбине. Мој први сусрет са Станковићем је био када сам имала 12 година. Читала сам “Коштану” и није ми било јасно за шта се она бори. Старија сестра ми је објаснила да је Коштана слободоумна. Тад сам први пут чула за тај термин, слободоуман, и некако сам га од тада и у свом приватном животу следила до данас. Бора Станковић је оставио дубок траг на мој живот и на моје опредељење.

Извор:ГЛАС СРПСКЕ


Подијели...

Повезане вијести

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Користите блокатор реклама

Наш систем је детектовао да користите неки од блокатора реклама. Ако бисмо те могли замолити да га искључите док читате наше вијести били би ти много захвални. Хвала ти унапријед!