Спорт

Интервју-Тијана Бошковић:Уживам кад кључне лопте долазе до мене, порази су ми и даље смак свијета

Подијели...

„Ми знамо да смо посебна генерација, наши резултати довољно говоре. Сви ће бити наоштрени да против нас одиграју најбоље“, поручила је најбоља одбојкашица свијета у разговору за Моцарт Спорт

Противници знају да ће лопта у кључним тренуцима када играју српске одбојкашице бити подигнута преко главе у зону један или два, јер ту „газдује“ Тијана Бошковић. Међутим, у тим моментима не помаже добар скаутинг, јер од напада њеном љевицом када се утакмица ломи нема одбране. Побједнички менталитет јој је урођен, а ријеч страх у њеном рјечнику не постоји. Појавила се на свјетској одбојкашкој сцени да би била најбоља и то не крије. Од одговорности не бијежи, већ је објеручке прихвата. Показала је то већ милион пута. Донијела је репрезентацији свјетску титулу и два европска најсјајнија трофеја. Тренутно се спрема да крене у напад на једини пехар који недостаје Терзићевој експедицији.

Одбојкашице Србије су нацију потпуно размазиле, па сада пред свако такмичење јавност од њих очекује само најбоље. Од 2015. године предвођене сјајним коректором сваког љета су се враћале у нашу земљу са медаљама око врата, а од 2017. свако одличје је било златно. Све испите до сада положиле су са највишом оцјеном, а у наредна два мјесеца ће покушати да заврше и дипломски са десеткама. Тијану и саиграчице чекају два велика изазова – Олимпијске игре у Токију (23. јул – 8. август), а онда десетак дана касније Европско првенство у Београду (19. август – 5. септембар).

Иако су јој тек 24 године, Бошковићева већ има богату колекцију код куће. Позиција коректора за њу је резервисана и у будућности, али већ наредног љета друштво јој неће правити неке саиграчице уз које је одрастала. Због појединих опроштаја, јасно је да ће овог љета једна врхунска генерација отплесати посљедњи заједнички плес. Најбоља одбојкашица посљедњег Свјетског првенства испричала је у интервјуу за Моцарт Спорт како дочекује важне испите који су пред њом, а говорила је и о првим корацима у националном тиму, одлуци да остане у Езачибашију, окршајима са старијом сестром Дајаном…

„Потпуно смо свјесне шта нас чека ове године. Прошлог љета није било репрезентативних такмичења због ситуације са короном, тако да смо се ужељеле заједничког времена. Све смо срећне, насмијане што смо на окупу и једва чекамо да почну такмичења. Тренуци у националном тиму су за мене нешто најљепше и не могу да их поредим ни са чим. Пред нама су Олимпијске игре о којима сви причају још од 2016. године када смо у Рију узеле сребро. Видјели су људи колико можемо, знају за шта смо способне и онда се стално провлачи прича о том злату, једином које нам недостаје. Ја лично нисам тиме оптерећена, знам да ћемо радити све исто као и претходних година, даћемо све од себе на терену и надати се најбољем. Знамо колико можемо, али нећу давати никаква обећања, јер нема потребе. Важно је да на крају будемо задовољне“, нагласила је Тијана Бошковић у разговору за Моцарт Спорт.

Недавно је средњи блокер Милена Рашић изјавила да ће се у Београду опростити од репрезентативног дреса, а очекује се да буде још имена на том списку. Тај податак код Бошковићеве буди још јачу жељу за побједом.

„Размишљам некад како се осјећају играчице које знају да завршавају причу ове године. Стварно би ми било драго да се опросте са неким огромним успјехом. Не мислим само на Олимпијске игре, већ и на Европско првенство, које је за мене подједнако важно. Лијепо би било да заокружимо све на најљепши начин. Ми ћемо после Игара сигурно бити веома мотивисане и на шампионату Европе, игра се у Београду и ту нема приче. Плашим се и да замишљам како ће све то изгледати, биће посебно емотивно сигурно. За мене је ЕП увијек било важно такмичење, јер је конкуренција огромна. Ту су Италија, Турска, Русија, Холандија… Биће занимљиво и баш се радујем“.

Док прича о наредним задацима прилазе јој дјевојчице да питају за фотографију. Тијана младим надама испуњава жељу, па наставља разговор.

„Причале смо са селектором Терзићем пред Лигу нација да ли је паметно да најјачи састав игра током јуна у Риминију. Са једне стране би нам пред Олимпијске игре значило да смо имале неке такмичарске мечеве, али са друге би било веома напорно да играмо 15 утакмица за мјесец дана у „балону“. Одредили смо приоритете и одлучили да је боље да останемо у Београду и тренирамо“.

Мај, јун, јул… Дугачак је припремни период иза дјевојака које једва чекају да прво такмичење почне. Када се утакмице нижу нема много времена за размишљање о жељама, очекивањима, притиску, амбицијама.

„Прошле године није било такмичења, па смо се с неке стране психички одмориле. Била сам два мјесеца у Билећи са породицом, ти тренуци су за мене драгоцијени. Ове године сам имала мјесец дана паузе, што је исто ријеткост. Драго ми је због дужег одмора, али моја глава сматра да је било боље да сам играла финале Лиге шампиона и првенства Турске и онда одмах дошла право у репрезентацију. Просто, побједнички менталитет ми не да да размишљам другачије. Међутим, није било тако, јер се не баш успјешна сезона за Езачибаши раније завршила“.

Са тренинзима је репрезентација кренула у мају, а убрзо је већ имала први разлог за славље. Селектор Зоран Терзић је обиљежио невјероватних 20 година на ужареној клупи репрезентације…

„Када упоредим селектора на мом почетку у националном тиму 2014. године и сада, потпуно је исти човјек. Идентичан приступ, жеља и воља за радом, исто незадовољство сваки пут. Увек каже да можемо боље и то је нешто што нас вуче напријед. Ја сам веома захвална што имам прилику да радим са таквим тренером и што сам дио шампионске екипе. Око мене су играчи који су годинама најбољи, који играју одбојку на врхунском нивоу. Терза ми је показао колико могу, чак и када ја то апсолутно нисам знала. Имала сам само 17 година када ме је бацио у ватру, иако сам мислила да ме као најмлађу неће водити на Свјетско првенство. Тада је све почело…“.

ЗБОГ СЕСТРЕ ДАЈАНЕ САМ ПОЧЕЛА ДА ТРЕНИРАМ

Све после тога је историја. Бошковићева је тада закорачила на главну позорницу потпуно несвјесна свега што је задесило.

„Прихватиле су ме дјевојке веома брзо као дио тима. Смијешно ми је кад се сјетим како сам их потпуно другачије замишљала, као неке велике звијезде, а онда кад сам их упознала видјела сам да су сасвим обичне, љубазне, нормалне особе, увијек спремне да помогну. То је ваљда перцепција сваког младог играча док гледа са стране. На прву лопту сам се зготивила са Стефаном Вељковић, знала је кроз шта пролазим јер је и она веома млада дошла у репрезентацију. Те прве године смо биле цимерке и сјећам се да смо једном заједно закасниле на тренинг, па сам јој говорила да идемо да се извинимо Терзи. Било је занимљиво свакако“, уз осмех се присјећа Тијана.

На Свјетском првенству 2014. године Србија није успјела да се умијеша у борбу за медаљу, али је добила врхунског коректора за будућност.

„Тада у терену уопште нисам била свјесна тежине моје улоге. Играла сам Свјетско првенство, али нисам много размишљала. Трудила сам се да дам све што могу, али одговорност наравно није била на овом нивоу на ком је сада. Како је вријеме пролазило тако се то мијењало. Сада знам да сам једна од оних које вуку највише и не осјећам притисак због тога, него уживам. Кључне лопте долазе на мене, ја их ударам најјаче што могу и то је то“.

Само три године прије тог премијерног Свјетског првенства, Тијана је из првих редова бодрила репрезентацију.

„Била сам са сестром Дајаном и другарицом Слађаном Мирковић у партеру, сјећам се да нам је тренер из Визуре Жељко Шћепановић набавио карте. Имала сам 14 година и сањала да са тим дјевојкама једног дана заиграм. Оне су ме мотивисале да радим и да постанем оно што сам данас. Већ три године после тог тренутка, ја сам била дио репрезентације, што је заиста невјероватно. Све се пребрзо издешавало“.


Баш те године кад се играло Европско првенство на коме је наша репрезентација узела злато млађана Бошковићева је започела живот у Београду.

„Знам да сам на моју висину имала 60 килограма, што је било баш мало. Људи су причали о мом таленту, али нисам била свјесна шта ми се тачно дешава. Играла сам кадетско, јуниорско и сениорско првенство у дресу Визуре. Добијала сам индивидуална признања, била најбоља и уживала у томе. Сад се не оптерећујем тим индивидуалним наградама, али ми свака прија. Увијек сам знала да желим да побиједим, чак и док сам играла за Херцеговац, било ми је битно да будем у врху. Навикла сам на то још од малих ногу“.

Да није било старије сестре Дајане да је уведе у одбојкашки свијет можда њен таленат никада не би изашао на видјело.

„Она је главни кривац што сам почела да тренирам. Играла је одбојку, а ја сам као свака млађа сестра ишла за њом и смарала је. Тако је све почело. Њен пут је био потпуно другачији од мог… Била је на колеџу до 22. године, током посљедњих сезона је напредовала. Дешавају јој се лијепе ствари и баш сам поносна на њу. На клупском нивоу јој све иде како треба, играла је у Пољској, па у Турској. Опробала се у једној од најјачих лига у Европи. Никада није осјећала никакав терет што је моја сестра, не сматра да је у мојој сијенци. Увијек је говорила да је њена млађа сестра најбоља и то је то“.

Прошле године су Тијана и Дајана одмјериле снаге на клупском нивоу, а овог љета ће имати историјски окршај у репрезентативном дресу. Репрезентација Босне и Херцеговине за коју игра старија сестра Бошковић пласирала се на Европско првенство и на жријебу је смјештена у групу са Србијом. Баш на отварању ЕП у Београду Тијана и Дајана ће бити на супротним странама мреже.

„Баш сам се изненадила када сам чула ту вијест. Нисам вјеровала да може да се намјести да играмо заједно. Срећна сам и много се радујем. Биће сигурно необично… Одмах сам звала тату Љупка, смијао се и избацио нашу слику на Фејсбук и написао да је у дилеми за кога да навија. Свима ће бити занимљиво, и мами, тати и брату. Навијаће један сет за једну, други сет за другу. Велики успјех је што ће БиХ играти на ЕП, то је огроман успјех и за моју сестру. Драго ми је што су дошле до таквог резултата“.

На шампионату који се игра између осталог и у нашој престоници сви ће жељети да скину са трона селекцију Србије.

„То је реалност. Ми знамо да смо посебна генерација, наши резултати довољно говоре. Сви ће бити наоштрени да против нас одиграју најбоље. Имамо сјајан континуитет, од 2015. освајамо медаље, свјесне смо ко смо…“.

Велике дуеле последњих година Српкиње су имале са Италијанкама. Кад год су те двије екипе на терену све очи су упрте у два врхунска коректора – Тијану Бошковић и Паолу Егону. Тако је било у финалу Свјетског првенства 2018. године, па полуфиналу Европског првенства 2019. године.

„Нас двије смо на терену велики ривали, али се приватно не познајемо. Играмо на истој позицији, она је уз мене један од најбољих коректора на свету. Мислим да је то неко здраво ривалство, радује ме што је тако. Ту су и Изабел Хак, Мелиса Варгас… Драго ми је што има неколико врхунских младих коректора и што ћемо још годинама играти на овако високом нивоу. Нисам љубоморна на њихове партије никад, не завидим им уопште, оне ме тјерају да будем још боља. Одбојка са свима нама има свијетлу будућност“.

Три посебна дуела су остала свим љубитељима одбојке у Србији у свјежем памћењу. Први је против САД у полуфиналу Олимпијских игара у Рију (2016), други финале са Италијом на Свјетском првенству (2018), а трећи против Турске у борби за европско злато 2019. године.

„Најлуђи је био против Америке на ОИ. Губиле смо 11:8 у петом сету и онда је серју добрим сервисима направила Милена Рашић. Сјећам се да је њихов коректор ударила пајп посред мреже без блока. Ја сам била на сервису кад смо водиле 14:13 и онда сам у контри добила посљедњу лопту. Завршила сам утакмицу нападом по паралели. Помислила сам, ударићу па шта буде. Сјећам се свега, послије је било баш емотивно, остаће дуго упамћено“.

Емоције су се тада из српског табора само сручиле на терен…

„Ја увијек после великих побједа плачем, а поразе и даље доживљавам као смак свијета. Веома сам емотивна. Сјећам се колико сам тешко доживљавала пораз чак и кад сам у Херцеговини губила од Источног Сарајева. Небитно такмичење, регионална утакмица, али толико не волим да изгубим. Остало ми је то и данас. Биле су посебне Олимпијске игре и то полуфинале са Америком, али ипак бих рекла да је круна моје каријере Свјетско првенство 2018. године. Најљепши је осјећај кад си најбољи на свијету“.

И кад су јој као малој говорили да може много, а и сада када је доказана играчица, Тијана се не оптерећује околним причама.

„Захвална сам што сам добра у послу који волим. Сваког дана уживам на терену и то ми је најважније. Нисам осјећала никакав притисак ни кад су ми причали да сам огроман таленат, а ни сада. Знам да рецепт за успјех не постоји. Једноставно добро ми иде, таленат је одиграо велику улогу, али се трудим да будем вриједна. У суштини не тренирам ништа више него други“.

Сваке године у репрезентацију долази са осмијехом на лицу колико год била напорна клупска сезона.

„Нисам осјетила никада да ми треба пауза у националном тиму. Наравно да осјећам умор, то јест хронично сам уморна. То је једина и права истина. Све моје саиграчице су у истом ненормалном ритму. Нисам осјетила да треба да станем, а оно што је најважније не фали ми мотивација“.

Тијана Бошковић, као и све дјевојке из репрезентације Србије, сјајан су примјер дјеци у нашој земљи.

„Када чујем да свака друга дјевојчица у Србији тренира одбојку и жели да буде као ми, предивно се осјетим. Одбојка заслужује много већу пажњу… Ја мислим да људи у Србији нису свјесни свих успијеха које смо направиле. Вјерујем да ћемо и у годинама које долазе играти на врхунском нивоу. Сигурна сам у то“.

Српска играчица није само популарна у нашој земљи већ и широм свијета.

„Једна занимљива ситуација се десила на ЕП 2017. године. Плакале смо после побједе Слађа и ја, она ме загрлила и после тога видим да су ми на лицу двије црне линије јер сам била нашминкана. Мало после тога једна Кинескиња долази и доноси ми поклон. Купила ми је водоотпорну маскару да имам када се сљедећи пут расплачем“, смијје се Тијана док препричава анегдоту.

„Много људи ми се јавља, прате ме, постављају моје слике, праве видео клипове. Не знам одакле ваде толико тога, али никад ми не сметају. По Београду ми некад приђу дјевојчице, некад старији људи питају гдје је шампионка и шта ради. Види се да су људи поносни и драго ми је због тога“.

ЖЕЛИМ ЈЕДНУ СЕЗОНУ ДА ОДИГРАМ У ИТАЛИЈИ

Када заврши са репрезентативним обавезама, Тијана ће поново кренути ка Истанбулу, седму годину узастопно. Она је у јануару потписала нови двогодишњи уговор са клубом у коме је провела цијелу досадашњу инострану каријеру.

„Срећна сам што сам остала у Езачибашију. За шест сезона колико сам већ ту нисам имала ниједан проблем. Прихваћена сам са много љубави од стране свих људи из клуба. Једино са резултатске стране нисам задовољна јер сам неко ко воли да побјеђује и ко је на репрезентативном плану веома успјешан. У претходних неколико година се коцкице нису склопиле, али вјерујем да ће доћи и то. Обавила сам разговор са челницима Езачибашија и схватила да ми њихова прича одговара. Кад сам још чула да ће поново у клуб доћи Маја Огњеновић, онда сам била још срећнија“.

Претходну сезону турски клуб није завршио онако како је Тијана жељела. Ни у Лиги шампиона ни у домаћем првенству Езачибаши није стигао до врха…

„Није нам резултат био у првом плану, јер је екипа веома млада, па је било важно да играчице напредују и скупе искуство. Четврто мјесто у јаком домаћем шампионату није лош резултат, али ја сам лично очекивала више бар због Лиге шампиона наредне сезоне. Играћемо Куп ЦЕВ и борити се у првенству Турске да се вратимо у најјаче европско такмичење“, појаснила је Тијана, која је нанизала чак 44 поена на мечу за треће мјесто са Туркиш ерлајнсом, који је њен тим изгубио и тако се опростио од Лиге шампиона наредне сезоне.

Бошковићева признаје да и поред толико година проведених на истом мјесту, њена мотивација не опада.

„Нисам се заситила, само сам на крају сезоне била уморна јер је недостајао резултат који је мени веома битан. Надам се да ћемо доћи до тога током наредних сезона. Десиле су се неке промјене у клубу, које ће надам се позитивно утицати на екипу. Дошао је други тренер, оптимистична сам да ће бити боље. Вријеме ће показати да ли сам била у праву… Наравно да сам приликом одлуке имала неке дилеме, била сам спремна да саслушам понуде других клубова. На крају кад сам извагала, предност је добио Езачибаши“.

Претходне сезоне је са Тијаном у клубу била њена најбоља другарица Слађана Мирковић, која игра на позицији дизача. А наредне ће такође са Српкињом играти у дијагонали.

„Сви знају да смо ‘Ђосла’ и ја најбоље другарице, увијек смо биле ту једна за другу. Много ми је било лијепо што смо биле овде заједно, а радујем се и што ћу сљедеће сезоне имати неког свог. О Маји не треба трошити ријечи, мени је као коректору задовољство што ћу играти поново у дијагонали са најбољим дизачем на свијету. Она олакшава мој посао, добро ме познаје, зна какву лопту треба да ми подигне и чини ме много бољим играчем“.

После шест година проведених на истом месту Бошковићева се осјећа као код куће.

„Раније ми је кад сам одлазила у Истанбул било тешко, јер је тамо други народ, другачија је култура, језик… А сада ми је стварно супер. Живим шест година у истој згради, имам пријатеље с којима се чујем чак и кад нисам у Турској. Навикла сам се и уживам у Истанбулу. Радујем се кад год треба да идем тамо“.

Током претходне сезоне Истанбул је био дом неколико наших репрезентативки, као и селектора Зорана Терзића (Фенербахче).

„Нажалост, нисмо успијевали много да се виђамо. Не можемо да ускладимо обавезе због тренинга и утакмица, тако да смо се окупљали само после међусобних окршаја. Можда звучи без везе јер смо у истом граду, али тако је“.

Иако има осјећај да је домаћа, Тијана признаје да није много времена посветила учењу турског језика.

„Више разумијем него што могу да причам. Током првих година нисам имала жељу да га учим, можда сам и погријешила. Тако су пролазиле друга, трећа сезона… Тек онда сам схватила да треба да научим, узимала часове, ишла на курс, трудила се. А онда ми је дошла Ђосла и током цијеле сезоне нисам двије ријечи на турском проговорила. Нас двије смо нон стоп биле заједно, а дјевојке у екипи говоре енглески, тако да није било потребе да се користи турски“.

Уговор са Езачибашијем Тијана је продужила на још двије године, а када тај период истекне можда је љубитељи одбојке буду видјели у некој другој лиги.

„Турско првенство је једно од најјачих у Европи, али се своди на четири тима. Буду ту можда двије или три екипе које могу да изненаде, али није тако често. Када играш са десетим на табели, знаш да ћеш добити утакмицу и са другом поставом. За разлику од Турске, мислим да је у Италији потпуно другачија ситуација. Екипе су уједначеније, никада ниси сигуран да ћеш да побиједиш. Сваку утакмицу мораш да играш максимално јер тријумф никад није унапријед уписан. Признајем да ме Италија привлачи и да желим једног дана да играм и тамо. Када размишљам о будућности могу да кажем да бих вољела једну сезону да одиграм и у том првенству. Неке друге посебне жеље кад су дестинације у питању дефинитивно немам“, закључила је на крају разговора за Моцарт Спорт велика звијезда свјетске одбојке Тијана Бошковић.

Извор: МОЦАРТ СПОРТ


Подијели...

Повезане вијести

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button

Користите блокатор реклама

Наш систем је детектовао да користите неки од блокатора реклама. Ако бисмо те могли замолити да га искључите док читате наше вијести били би ти много захвални. Хвала ти унапријед!