Требиње

Требињац направио бренд: Хигијена и домаће месо тајна успјеха кобасица


Требињац Бојан Вукајловић већ четири године прави домаће свињске кобасице које су данас на требињском тржишту прави бренд и деликатес којим туристи незаобилазно напуне своје торбе када посјећују Требиње.

Све је, како каже овај вриједни Требињац црногорског поријекла, почело спонтано јер се његов отац бави пчеларством дуги низ година, а туристи који долазе да купе мед успут би питали да ли негдје има и сухог меса и њему су дали идеју о покретању бизниса са деликатесама.

Рецепт је, каже, имао наслијеђен, стари породични, који се преноси с кољена на кољено, а он га је мало дорадио, распитујући се претходно код познатих прерађивача сухог меса, од сушара по Хрватском приморју до црногорских сушара у Никшићу, Подгорици и, свакако, чувеним Његушима.

“Био сам свјестан да ћу првенствено морати да одржим квалитет и да обезбиједим константну испоруку робе па је мој први корак био реновирање старе сушаре у селу Корита, која је била доста велика. У доњем спрату породичне куће у Требињу сам направио коморе за сазријевање и подруме за старење меса, расхладне коморе, линију за паковање, слајсовање и све што је потребно”, почиње причу Вукајловић.

Иако инвестиција није била нимало јефтина, каже да се довијао на различите начине… Када је заокружио цјелокупан план производње, у коме је првенствено водио рачуна о строгој хигијени, кренуо је у набавку искључиво домаће сировине, коју данас највише набавља на фарми у Берковићима, гдје купује једногодишње свиње, тешке по 250 до 300 килограма, али врши откуп и код домаћина са којим већ има уходани процес – од Требиња и Билеће до Невесиња.

Каже да му у послу помажу супруга и два сина, а ту су и родитељи, чији савјет увијек радо послуша, тако да је сада посао добро развијен и купцима се нуде сухи врат, печеница, сланина и три врсте кобасица.

“Посебну пажњу и даље придајем кобасицама, тако да у понуди имам горичку кобасицу, названу по насељу у коме живим, затим двије врсте чајне кобасице и домаћу традиционалну кобасицу, такозвану ђевеницу, за коју се месо не меље, него сјецка, и то искључиво свињетина, 70% црвеног и 30% чисте леђне сланине”, наводи даље Вукајловић.

Од прерађивача из региона који имају велико искуство у овом послу добио је и неколико рецепата, попут војвођанске фолксдојчерице и старих херцеговачких кобасица са природним зачинима који, како додаје, дају посебне нијансе производу и које увијек набавља у најчувенијим поднебљима за поједини зачин, због чега по зачинску паприку путује чак и до мјеста Каћ у Војводини.

Према ономе што смо могли чути, Бојан је велики детаљиста јер строго води рачуна о пасмини свиње, о томе шта она једе, али је битно и како је она заклана јер је најбоље месо од свиња које нису мучене приликом клања, али квалитет производа зависи и од температуре, влажности и протока ваздуха у сушари.

Сви његови рецепти имају своје финесе за које га нисмо ни питали, али је најосновније већ навео: добро домаће месо, природни зачини без иједног адитива и побољшивача укуса и прије свега изузетна хигијена, а када се све то примијени и осуши у доброј сушари загарантован је одличан квалитет.

Дјеца најбољи жири

Бојан Вукајловић не излаже своје производе на сајмовима нити иде на такмичења, а на питање зашто, он кратко одговара:

“Што ће ми такмичење? Довољно ми је да видим дјецу од три-четири године како покупе с овала по четири-пет комада кобасице и знам да сам побиједио! Мени искренији жири не треба!”

Извор:НЕЗАВИСНЕ

Подијели...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Користите блокатор реклама

Наш систем је детектовао да користите неки од блокатора реклама. Ако бисмо те могли замолити да га искључите док читате наше вијести били би ти много захвални. Хвала ти унапријед!