Посљедњих дана, све више, јавност је заокупирана вербалним сукобом између градоначелника Бањалуке Драшка Станивуковића и лидера Листе “За правду и ред” Небојше Вукановића.
Некада истакнути “саборци” како Станивуковић воли да назива опозиционе политичаре блиске њему, а данас љути противници и не бирајући ријечи не презају да један другог више унизе. Сукоб је отишао толико далеко да је на недавној конференцији за новинаре испред Електропривреде Српске Вукановић позвао Станивуковића на јавни ТВ дуел како би један другом рекли шта имају. Вукановић је још тада Станивуковићу поручио и да ће га “растурити у парампарчад”.
Највећа замјерка градоначелнику Бањалуке од стране Вукановића је његова отворена сарадња са власти у Републици Српској која је добила и колоквијални назив “симбиоза” проистекла из Станивуковићевих ранијих изјава. И један и други јавно размјењују оптужбе да својим поступцима штете опозицији.
Небојша Вукановић је политичар који је створио перцепцију у јавности да представници политика који се боре за власт не смију имати никаквог додира са представницима власти. У сваком цивилизованом и демократском друштву политички “противници” су људи који другачије размишљају а не “смртни” непријатељи како то Вукановић жели укоријенити у опозицију. Оваква поимања политике сасвим сигурно штете друштву, доводе до подјела и кваре међуљудске односе. Да је то тако свједоци смо на десетине јавних Вукановићевих “одрицања” својих “сабораца” а најбизарнија је и његова исповијест да због различитог мишљења о Драшку Станивуковићу више не говори са својим кумом.
Широм Републике Српске успостављене су локалне власти које су хетерогене па имамо различите политичке структуре у скупштинским већинама које су својеврсна “опозиција” начелницима и градоначелницима општина и градова што представља врхунац демократије јер оба поменута института локалне власти бирају грађани те као такви, вољом народа, морају да се поштују. Потпуно је немогуће повјеровати да ни градоначелник Бањалуке Станивуковић нити опозициони посланик Вукановић не разумију функционисање локалне власти те да невјешто упадају у политичке замке и сами себи праве штету. Једино што се из међусобних оптужби, здраворазумно, може видјети јесте прикупљање политичких поена и превласт у опозиционом лидерству.
Да се иза међусобних напада крије нешто више од неслагања са начином политичког дјеловања постаће јасно ако се присјетимо ранијих Вукановићевих јавних критика опозиције непосредно прије општих избора у БиХ.
Вукановић је неко ко не прашта никаква јавна обраћања својих “сабораца” из чијих излагања би се дала наслутити било каква критика његовом политичком дјеловању нити поздрављање било каквих одлука власти јер би погазио своје принципе “политички неистомишљеник-смртни непријатељ”. Свака таква појава била би брзо угушена а “саборац” би добио захваљивање на сарадњи.
Могуће је да је Вукановић себи дао ексклузивитет критиковања опозиције која се не понаша по моделу који он сматра да је исправан. Тако је постало у реду да Вукановић без икаквих посљедица вријеђа народну посланицу ПДП-а Мирну Савић Бањац називајући је лудом јер је наводно јавним иступима нанијела штету Јелени Тривић. С друге стране јавне критике Вукановића упућене многим политичарима СДС-а у току изборне кампање из његове перспективе су биле оправдане, па смо тако свједочили никада лошијем изборном резултату СДС-а и никада бољем резултату “Листе за правду и ред” чији је Вукановић лидер.
Разлика између позиција на којима се налазе ова два сукобљена политичара добрим дијелом Станивуковића ставља у неповољан положај. Станивуковић је градоначелник највећег града у Републици Српској те има одговорност према свим грађанима који тамо живе. Једна од највећих замјерки Вукановића према свом “саборцу” Станивуковићу јесте што је овај нашао компромисно рјешење са скупштинском већином у граду Бањалуци, коју предводи СНСД, и обезбједио буџет града и нормално функционисање институција. Такође, чин велеиздаје Вукановић је видио у Станивуковићевим састанцима са предсједницима Републике и Владе Републике Српске и договору око капиталних инвестиција које треба да се реализују на простору Бањалуке а финансираће се из државног буџета.
Све док су позиције овакве и док Станивуковић због одговорности коју има, а тиме и сужен терен за политичку одбрану, све чешће ће бити мета напада Вукановића који нема никакву одговорност и може комотно да прича шта хоће.
