Србија

Говор Емира Кустурице на додјели ордења поводом Дана државности Србије


Предсједник Србије Александар Вучић одликовао је Сретењским орденом I степена редитеља Емира Кустурицу, на свечаности одржаној поводом Дана државности у Палати Србија. Кустурица је потом одржао говор који преносимо у цjелости.

„Можда је занимљиво на почетку, ради присjећања, 1990. године сам ја овде примио АВНОЈ награду и ево сада прошло је 30 година… Пошто сам ја ту негдjе држао говор, а покојни Стипе Шувар је отворио она велика врата, провирио и одмах побjегао. Дакле, после 30 година ево мене опет у другој држави, у другој поставци и сад да вас не бих давио ја сам овде направио четири, пет почетака. Дакле, како бих могао да почнем говор или кратку бесjеду, а чини ми се да је то добро зато што више почетака може да упути на већу цjелину коју једна нарација може да истрпи.

Уствари, да почнем са тим да никада лакше нисам дошао до одличја. Увијек сам ордење замишљао на реверу униформе ратника, а ја седео затворен у планини међу медвjедима, вуковима и понеким туристом кад оно ето ти орден и то државни, па уз то и онај најважнији. Са мном се око тога није преговарало, то је орден стварања Српске државе настале устанком или револуцијом која је од тада форми кнежевине, монархије или републике опстала и што је најважније никада до краја покорена. То је један од ријетких народа у свијету који никада није покорен. И то је једна од највећих трезорских вриједности које ми имамо. Надамо се да ако одржимо Косово и Метохију и Републику Српску, да ће после нас наставити да живи и да ће ово што живимо постати једна дуга и тешка епизода у будућој тв серији која ће бити снимљена на територији цјеловите Србије.

Могао бих на почетку да се запитам, колико је историјски морални капитал српског народа? Шта је то што смо наследили и по чему позитивном се препознајемо у оном члану 118. Сретењског устава из 1835. године чији оригинал је овде и гдје између осталог пише: „Како роб ступи на српску земљу од онога часа постаје слободним или га ко довео у Сербију или сам у њу побјегао. Србину слободно је роба купити, но не и продати“. У наставку би могла да се разбије једна дијалектичка студија о стварању и трошењу моралног капитала и ту ниједна династија у бројним промјенама не би била поштеђена, али би сигурно постизала европске домете у географији југоисточне Европе. Како вријеме одмиче једина која је у потпуности анестезирала морални капитал и од кога нисмо профитирали ни у једној форми био је нажалост период титоизма и нашег друга Тита.

Може говор да почне и много оптимистичније него што је досада било. Рецимо, питањем зашто су подударни Први српски устанак и црвено сретењско слово? Како то да падају на исти дан? У нашој исторји мало има важних датума да нису испресијецани црвеним словима. Укрштање секуларне традиције са црквеном је неумитно, пошто све што је секуларно проистиче из позитивног искуства хришћанског морала и хришћанске традиције. Дакле, секуларне државе нема тамо гдје није било хришћанске историје, тако је код нас. То значи да није било теократије, не би било ни демократије, јер она грчка демократија, она која је преживљавала разне преобразбе, да није хришћанство преузело морал по Христу, и оно што је ту најважније, а то је да имамо самилост према слабијим од себе, не би било ни те државе. Не би било ми милосрђа, као најважније особине тог народа о чијој вриједности данас говорим.

Косовски циклус проистекао је из Косовске битке, као давно стечен и највећи морални капитал, светосавље као упоришна тачка наше новозаветне историје. Наше су битке у последњих 200 година углавном имале старозавјетни знак, дакле око за око, зуб за зуб, а и наши сусједи који су примили другу религију су заправо из истог извора ишли једни на друге и гајили љубав према мржњи. У нашој новозавјетној историји, гдје губитак битке није значио бесповратни пораз нације, као што ни губитак у Терпмопилској бици није значио нестанак заједнице грчких градова, тако наш морални капитал данас често подругљиво доводе у питање разни типови, професори универзитета, уличари, правећи како је ово питање за небеску и реалну Србију. Најбољи одговор провокаторима изговорио је наш упокојени патријарх Павле: „Цар Лазар није имао ништа против царства земљаског, али када је био принуђен да бира између земаљског и Небеског, онда је изабрао Царство небеско“.

Ево, рецимо, сада један патетичан почетак. Не знам, сестре и браћо, да ли сте примјетили али баук корпоративног социјализма кружи планетом. Ако неко воли више неокомунизам или тоталитарни капитализма, може и тако, али и прво, и друго, и треће се дерња кроз најгласније свјетске мегафоне. У ствари десет мултимилијардера узвикују пароле, укидају породицу, траже да не будемо очеви и мајке, мушкарци и жене, браћа и унуци… Great Rock ‘n’ Roll Swindle (британска псеудодокументарна комедија о панк бенду „Sex Pistols“) је прешао у Great Leftist Swindle. Swindle значи превара. У току је највећа превара у модерној историји Европе и Западног света. Док у нашим ковид бдењима преовладава тема ко ће бити нови патријарх, у Холандији купују цркве и претварају их у викендице и кафиће, енглески професор Вил Ноланд је изгубио посао на Универзитету пошто је на предавању афирмисао патријахалне вредности. Патриотизам у који не сумњам, а то је онај француски, ондашњи интелектуалци очајнички покушавају да одбране од медије који изговарају прије пет дана формулисану нову теорију – Cancel Culture. Отказ култури. На Дизнију више нема омиљених филмова за дјецу, у новијој култури уопште више нема мјеста за оно на шта смо навикли. Њихови истински интелектуалци изводе доказе како прошлост нису само Наполеонова ратовања (и ратни злочини), него и култура као цивилизација од које се није могло раскачити. И биће важно да се овде помене да је Брижит Бардо била жена, и јесте још увијек жена, а Франсоа Трифо мушкарац.

Имам један, рекао бих, много добар почетак. Можда бољи од ових претходних. Како примјећујемо да у Србији још увијек постоји етички капитал? Ураган који је трајао на улицама САД-а за вријеме избора и великих трудова који су темприани да Трамп изгуби изборе, док је свијетом трајала геополитчка инфекција, тадашњи бирачи нису лупали само излоге и слободно разносили робу. Многи од њих су рушили споменике. Приликом једног осветничког чина локалног јунака Федералног рата из руље се издвојио агилни активиста и кад је срушио споменик, споменик је пао њему на главу и разбио је.

У многим градовима су рушени споменици. Овај покрет рушења има славног финансијера који је покрет раширио у Велику Британију. Тамо су брегзитовци спасавали што се спасили могло, па је Черчил, претход од руље осуђен за расизам, спасаван столарским захватима – даскама су оковали његов споменик, како би га спасили од револуционарне масе. Некако у исто вријеме, на југоистоку Европе, у Београду, ми смо прославили велико дјело великог умјетника и поставили споменик висине 20 метара. Утолико можемо да говоримо и даље о утицају моралног капитала који ми црпимо још из срењдовијековне државе и која захваљујућу Сретењу и Првом српском устанку (Прве српске револуције), можемо да будемо срећни. Док они руше споменике, ми их градимо. Наша историја вриједи и ми тај морални капитал држимо у себи.

Могао бих да почнем узроком Српске револуције, чији су окидач биле дахије и Сјеча кнезова, и истином да истраживачи ДНК данас на тероторије Србије уопште не налазе турски ген. Не говорим то као неко ко је због тога срећан или несрећан него да је врло занимљиво да ми после 450 година под Турцима тај ген у тим халпограмима не проналазимо. Онда се поставља питање ко су биле дахије? И да ли дахије постоје искључиво као непријатељи који долазе са стране, или су они заправо неко ко је одувијек међу нама? Ми знамо да је Милан Гарашанин објавио „Начертаније“ 1848, али то уопште није дјело великосрпске концепције, него је прво исписано у Енглеској и први пут објављено у једном часопису, па тек онда пренијето и представљено код нас, па тек онда широко захваћено као идеја о великосрпској будућности, која се једино остварила у виду Југославије, а Велику Србију никада нисмо имали. Али, ни то није наша идеја. И та је идеја била у распаду Отоманске империје довођена у тачку у којој би један подузетан народ могао да буде стожерни, што би рекли Хрвати, око кога се врте догађаји и око кога може да се плете будућност, што је на крају крајева том Југославијом и доказано.

Кад би ово био филмски почетак, био би из филма „Сјећаш ли се Dolly Bell“. Када је отац Махо у пирпитом стању рекао „породицу треба укинути“, није ни сањао тих 1960-их година да ће то бити план свјетске олигархије и њене злоупотребе марксизма, те борбе, како кажу на српски ТВ каналима, патријахалног капитализма. Одговор Махове жене био је: „Покупи то гардеробе, па је укини“. Он је могао да изнесе један пар гаћа, два пара чарапа и остао би на истом оном на чему се данас раздваја тај свијет у коме је циљ растурање породице. Дакле, сви насилници макрсистичке мисли су пикирали на породицу и инсистирали на томе да се она укине. Што ја мислим да није изводљиво, али се данас ради на планетарном нивоу, на најподмуклији начин. Ако се сјетимо како је марксизам одиграо велику улогу у њемачкој социјалдемократији и како су у предворје Хитлеровог доласка сви социјалдемократи одиграли велику улогу, слажући се са Кајзером око сих кључних питања. Али када је Велика економска криза почела, сви су социјалдемократи, љевичари, марксисти постали Хитлерови војници. Тј. највећи дио.

Дакле данашња идеја да треба да водимо рачуна о црнцима, Black Lives Matter, наравно да је тачна, да морамо да водимо рачуна. Прочитао сам да је 1835. код нас постојао члан у закону који штити и робове. Али начин на који се они инструментализују данас и на који се злоупотребљава у суштини марксизам заправо је раздвајање белих од црних, од њихове социјалне и егзистенцијалне позиције у свијету, која је, како време одмиче, све тежа и тежа. У САД има 36 милиона људи који немају шта да једу и 48 милиона људи без посла. У последње двије године око 5.000 фирми тамо је затворено и не знам ни који је број људи који не може да живи, плати кредит у земљи која је сва у кредиту.

И сад да кажем како бих могао опет да почнем, па да приведем крају. Рекао сам малопре Cancel Culture, „отказ културе“, израз који је пре пет дана створен у Америци и који се води као битка претплатника Дизнија (који је отказао цртане филмове). Међутим, занимљива је једна ствар. Арнолд Тојби 1952. пише књигу о сукобу култура. Сукоб култура је, према његовом мишљењу, нешто што ће донијети Америци преимућство над Индијом, Кином, Русијом и исламским свијетом. Хантингтон пише књигу 1990. године у којој говори да то неће бити сукоб култура, већ цивилизација. Да не говорим коме све у том сукобу цивилизација предвиђа будућност, али спомиње између осталог и православну хришћанску културу, која наравно уз све то има симптоме секуларног живота. Ако будемо заједно и ако будемо чували своју културу имамо шансу да преживимо уз будисте, муслимане и све друге који живе у Азији, а и Американце за које он претпоставља да ако буду паметни да могу да се спасу. За ове друге, према Хантингтоновом мишљењу, нема баш велике перспективе, али је занимљиво да је 1952, тај други аутор писао како је то сукоб култура, а ми данас доживљавамо да се управо из те обећане, највеће земље управо говори о отказу културе.

И ево, да започнем овај говор исписом. Има дивних седам тачака које сам прочитао у „Печату“ и које је у својој књизи исписао др Јован Душанић, „Економија постмодерне и неолиберализам“. Цитирао је Гандија који је тврдио да западног човјека у пропаст води следећих седам гријехова:

Што жели богатство које није стечено радом

Што жели уживање без савјести

Што одваја знање од поштења

Што води политику без начела

Што води пословање без морала

Што одваја науку од човјекољубља

Што тежи вјери без жртвовања

Ево, ја га нисам ни почео, а већ сам завршио.“

Извор: Вечерње Новости

 

 

Подијели...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Користите блокатор реклама

Наш систем је детектовао да користите неки од блокатора реклама. Ако бисмо те могли замолити да га искључите док читате наше вијести били би ти много захвални. Хвала ти унапријед!