Гацко

Херцеговка Марија Савић Стаменић: Осмијех ми је највећи изазов

Подијели...


Новинарство је такав посао у којем је тешко угодити људима јер би сви жељели да мислите и говорите баш онако како они мисле и желе. Зато сматрам да није на новинару да се труди да удовољи било коме већ да буде и остане свој, каже Марија Савић Стаменић која води Јутарњи програм на ТВ Прва

Док се шетамо боемском Скадарлијом тропског августовског дана, у потрази за идеалним кутком за фотографисање, новинарка по дипломи, Марија Савић Стаменић објашњава нам да јој је јако тешко да се насмије испред објектива, иако је по природи весела особа. Након 15 година рада у информативи, која захтијева озбиљност, данас је за њу осмех испред камера прави изазов.

Ауторитет у свијету политичког новинарства стекла је након дугогодишњег рада на некадашњој ТВ Б92, а затим и у РТС-у као репортер, новинар, а затим уредник и водитељ јутарњег Дневника. Са овог мјеста прешла је, прије нешто мање од мјесец дана, у Јутарњи програм ТВ Прва, а на овако важну професионалну промјену се одлучила када је осјетила, како нам каже, да се превише уљуљкала у радном окружењу, да је ушла у рутину, и да јој је потребна нова енергија.

Одувијек је жељела да ради у информативној редакцији, то су теме које су је од младости занимале, а када је питамо зашто се опредијелила баш за овакво новинарство, са посебним сјајем у очима нам повјерава да је вјероватно ратно окружење у којем је одрастала знатно утицало на њен одабир професије.

Одрасла је у Гацку, малом мјесту између Требиња и Мостара. Рат, који се десио малтене преко ноћи, када је имала свега 12 година, утицао је на то да почне да се занима за политику и да себи постави многа питања – зашто се ово дешава, да ли је морало тако, ко је донио овако страшну одлуку…?

– Грађански рат је врло специфичан. Наједном, пријатељи из дјетињства са којима си одрастао и дијелио школску клупу, постану ти непријатељи. Тата је све вријеме био на ратишту, а мама је као здравствени радник у болници. Сестра, брат и ја учили смо као дјеца да пуцамо да би се одбранили. Сада када причам о томе, дјелује ми као да то није био мој живот – са пуно горчине прича.

Ратне године провели су у свом мјесту, родитељи нису жељели да напусте дом, иако су имали могућност да се преселе код тетке у Чачак. Факултет политичких наука уписала је 1998. године када је први пут дошла у Београд и остала у њему.

Тренирала је активно и одбојку, ишла на турнире, пролазила кроз ратну зону како би играла утакмице. Сматра да је одбојка одличан спорт, поготово за дјевојчице и вољела би и да се њена ћерка Лена опроба у овој дисциплини.

Занима нас и како је са Б92, који је био одувијек њен сан и једина кућа у којој је жељела да ради, прешла на јавни сервис:

– Александра Тијанића, прије него што је постао директор, често сам снимала за емисију „Јавна тајна”. Кад је постао први човјек јавног сервиса, опет сам га звала како би прокоментарисао критике на његов рачун, и тада ми је понудио да пређем на РТС. Била сам тек почетник, и себе нисам видјела у овој медијској кући. Отишла сам на разговор, нисам се ни са ким консултовала, ишла сам по неком сопственом осјећају. Жељела сам да останем на Б92 и тада сам одбила понуду. То је једина ствар због које се кајем јер би мој пут можда био другачији, бржи и бољи. А можда је и добро што је све овако испало. Наредни период на Б92 је за мене постао лош и у том тренутку поново ми стиже позив са РТС-а, овога пута од Оливере Јовићевић да јој будем новинар-сарадник у „Упитнику”. Десила се непријатна ситуација. Када Оливера саопштила Тијанићу име новинара кога је изабрала, он је реаговао импулсивно не желећи да чује за мене јер сам његову понуду раније одбила! На крају, Тијанић се ипак предомислио, и попустио – присјећа се ове станице у каријери.

А у ком сегменту свог посла је највише уживала?

– Морам признати да сам се највише радовала терену, зато што сам сретала много људи. Оно што ти терен у овом послу пружи не може ниједан студио. Годинама сам пратила најважније догађаје у земљи и свијету. Више пута сам била на Косову и Метохији, извјештавала са разних скупова, бавила се анализом догађаја из прошлости. Све ме је то изградило као новинара – са пуно љубави према свом послу прича.

Кратко је на Првој, али нам скромно признаје да је већ успјела да стекне ново искуство, сазнање. Јер, да би новинар напредовао, неопходно је стално мијењати формате и окружење, пред себе постављати нове изазове.

Многе колеге на новом послу познаје од раније. Са Срђаном Предојевићем се зна још са Б92, а једно вријеме су радили заједно и на РТС-у. Такође одлично познаје и Живану Шапоњу Илић, Горана Димитријевића, Роксанду Бабић, Дејана Пантелића, као и многе камермане, реализаторе, новинаре…

Иза себе има много лијепих, али и болних тренутака које је морала као професионалац да прегура у живом програму. Један од таквих, који ће памтити цијелог живота, био је специјал поводом смрти Оливера Ивановића. Тог јутра, водила је јутарњи Дневник и трагичну вијест је сазнала у току трајања емисије. Недуго после тога је ушла у студио и радила емисију која је трајала неколико сати, без икакве припреме. Ова вијест ју је веома погодила, будући да је Ивановића добро познавала, као и његову породицу. Врло тешко јој је било, прича нам, да тога јутра уђе у студио и изнесе емисију до краја. Расим Љајић, који је био гост у студију, након њеног првог питања почео је да плаче.

– Видјела сам да су његове сузе искрене. То је био тренутак који није могао да контролише… Након тога, кренуо је да устаје са столице. Схватила сам да морам да будем прибрана, да завршимо разговор до краја. Током читавог дана смо се једно другом извињавали. Расим Љајић мени што није могао да исконтролише своју емоцију испред камера, а ја њему што сам га убјеђивала да се тога јутра појави у студију. Сличну ситуацију сам доживјела на двадесетогодишњицу бомбардовања зграде РТС-а када ми је у госте дошао колега Драган Станар који је преживио бомбардовање. Те кобне ноћи желио је да заштити млађег колегу и предложио му да он, умјесто њега, одради вијести у два после поноћи. Млади колега је настрадао, а Станар преживио. Кад сам видјела колико му је тешко и после 20 година, и ја сам се веома потресла и једва сам скупила снаге да изгурам Дневник до краја – присјећа се Марија Савић Стаменић.

Пошто ју је посао углавном емотивно исцрпљивао, јер живимо у таквој земљи у којој свакодневица није баш лијепа, труди се да када дође са посла све своје вријеме посвети ћерки, сину и супругу, који, на срећу, није из исте бранше. Воли са породицом заједничке одласке на базен, у природу, зоо-врт, код пријатеља, на излете, а највише уживају у вожњи бицикла и ролера на Ади.

За себе каже да је највећи критичар и да умије да се по цијели дан гризе због неке грешке коју је само она примијетила. Присјећа се када је погрешно потписала Мухамеда Јусуфспахића у Дневнику. Објашњава нам да у Србији постоји Исламска заједница Србије и Исламска заједница у Србији. То су двије струје које су подијељене, и то је веома добро знала. Али, грешка се ипак десила.

– Када сам покушала да објасним другарици грешку, она ме је само блиједо погледала и прокоментарисала: „Боже, ти си тотално одлијепила!” Једног дана ћу сигурно написати књигу о свом послу и свему ономе шта сам доживјела – каже кроз смијех.

– Новинарство је такав посао у којем је тешко угодити људима јер би сви жељели да мислите и говорите баш онако како они мисле и желе. Зато сматрам да није на новинару да се труди да удовољи било коме већ да буде и остане свој. Мислим да је погрешно сматрати да новинар не треба да има став. Опет се враћам на Тијанића. Мислим да је велики губитак за телевизију и за новинарство његов прерани одлазак. Сјећам се када сам га питала шта мисли о критикама на његов рачун да није добар новинар зато што има превише изражен став, на шта ми је одговорио: „Ако желите да будете новинар без става, идите код тих што ме критикују, нека вас они уче новинарству!” Он је стварно био геније, без обзира на бројна спорења. Умио је због једне погрешне реченице или словне грешке да вас зове и каже: „Ово више никада нећу да чујем у животу!” Једном систему какав је РТС мислим да је такав човјек заиста био неопходан. Мислим да је у његово вријеме јавни сервис био другачији – примјећује наша саговорница.

Извор: ПОЛИТИКА


Подијели...

Повезане вијести

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Користите блокатор реклама

Наш систем је детектовао да користите неки од блокатора реклама. Ако бисмо те могли замолити да га искључите док читате наше вијести били би ти много захвални. Хвала ти унапријед!