Друштво

“Ђаво дошао по своје”:Зашто Срби не желе дјецу?


Држава је свашта “смислила” како би се поправила буквално катастрофална ситуација са бројем новорођене дjеце и реалном пријетњом да Србија одумре, али млади који би требало да постану родитељи се “не примају” јер – размишљају рационално.
Држава покушава да учини нешто, додуше резултата има више на папиру него на терену, сад се активније укључила и САНУ, али до решења проблема да Срби не одумру много прије остатка човјечанства тешко ће се доћи, показују подаци изнијети данас на научној конференцији у САНУ  “Ка бољој демографској будућности Србије”.

А како може код Словенаца?
Посебно питање код младих родитеља је могућност њиховог (високог) школовања. У Србији међу студентима тек нешто више од 7% су млади родитељи, док је у Словенији тај проценат далеко већи – 39%. Дупло бољи него у Србије стоје и млади у Бугарској (17%) или Албанији (11%). “Али, код Словенаца је цијели систем окренут младима и образованима”, појашњава др Драган Станојевић.

На веома посјећеној конференцији, коју су отворили предсједник САНУ академик Владимир С. Костић и ресорна министарка др Славица Ђукић Дејановић (која је најављена као иницијална за даље скупове на ову тему), дати су већ познати подаци о око 500.000 “несталих” становника Србије у периоду од само 15 година, али су и детаљније наведени разлози зашто је Србија веома високо (24) на листи земаља са најстаријим становништвом на свијету.
“Родитељи се, једноставно, понашају рационално. И то, прије свега, економски рационално и сагледавају директан трошак који доносе дјеца, али и губитак (пропуштени доходак) који због родитељства имају”, истиче др Гордана Матковић из београдског Центра за социјалну политику.
А колико су рационални они који би требало да “изнесу терет” родитељства и спријече нестанак Србије, а то су млади грађани Србије, указао је др Драган Станојевић, доцент на Филозофском факултету Београдског универзитета.

“Родитељство је најзначајнија одлука у животу коју један млади човјек може да донесе, и њој се код нас, као и у развијеном свијету, не приступа олако. Сигурност, коју доноси прије свега сталан посао, се веома високо котира у свим анкетама истраживања која су рађена са младом популацијом. А ње нема”, каже Станојевић.
Како и не би кад, кажу подаци, сваки четврти млади родитељ живи са својим родитељима а 5% њих и њихове дјеце у потпуности издржавају “бабе и деде”.
Он указује да није тачно мишљење да младима породица данас више није важна као што је била у патријархалној култури њихових дједова и очева, али да читав низ савремених транзиција носи своје посљедице.
“И даље више од 83 одсто младих себе у будућности види у браку и са дјецом, а тек нешто мање од 4 одсто без партнера и дјеце. Такође, млади очекују, тј. желе да имају, у просјеку двоје или троје дјеце (2,37), али када крене прича о новцу и послу…”, каже Станојевић.

Значи, када се са жеља крене на бројке, сурова истина је неумољива. Статистика каже да годину дана после завршетка школе/факултета посао нема 55,9% младих, а да након пет година тај проценат спадне тек на 35,3%.
Чак и када посао нађу, неке сигурности у свијетлу будућност ту нема, каже Станојевић.
“Од 2009. године наовамо драстично су опала сва права из радних односа за младе запослене. Уговори “на неодређено” су постали изузетак, трећина запослених младих нема право на плаћено боловање или годишњи одмор, а четвртина не остварује право на пензију и инвалидско осигурање.

Није све у новцу
Да демографски проблем није само финансијски, истакли су др Мирјана Рашевић, са београдског Института друштвених наука и др Предраг Марковић, са београдског Института за савремену историју. Демографкиња Рашевић је истакла да је дубока трансформација савременог (западног) друштва довела до тога да поред повећане аспирације за материјалним добр(обит)има и уживањем у животу, жене брину и о “чувању отвореног пута” (после евентуалног развода), а историчар Марковић је дао податак из Јапана – једне суперсавремене земље – 44% жена (18-34 година) је још сексуално “невино” а 47% удатих живи у браку без секса. “Не само да нема рађања него нема ни неопходних “предрадњи'”, закључује Марковић.

Сиромашна држава Србија покушава да у сврхе подстицања рађања дјеце издвоји новца мање-више колико може, а министарка без портфеља у Влади задужена за ову област, Славица Ђукић Дејановић најавила је и нове мјере.
Неке од њих су више новца за вантјелесну оплодњу, затим пилот пројекти са асистентима за преузимање школске и вртићке дјеце на прагу кућа, или подстицање породичне производње…
Али, подвлачи министарка, и послодавце треба подсјетити на законске могућности клизног радног времена, рада од куће…
Међутим, новца има колико има, и ту се мало тога може промијенити, истиче др Гордана Матковић. У Србији и сада рецимо тзв. дјечији додатак није мали, у односу на сиромашније земље ЕУ, а родитељски додатак већ за друго дијете потпуно компензује директне трошкове одгајања дјетета.
А мјере подстицања рађања су веома скупе свуда у свијету и тешко да ми ту можемо да достигнемо износе које у свој физички опстанак издвајају богатије нације, истакао је др Бранислав С. Ђурђев са Природно-математичког факултета Новосадског универзитета.

Ти износи се мјере од 1,5% БДП-а у Италији (27 милијарди долара или око 450$ по становнику), до 4,5% у Француској (108,8 милијарди долара, 1636$ по становнику).
“Али све друге мјере нису дугорочно ни одрживе ни ефикасне. Једноставно, не можемо да као САД привучемо (и “проберемо”) милион образованих имиграната годишње, ми морамо да “купимо” то треће дијете. Можда да не дајемо подстицај за прво и друго, већ те паре преусмјеримо на треће”, размишља наглас др Ђурђев.
Како било, рјешење мора да се нађе јер, како је рекао на отварању скупа академик Костић, “ђаво је дошао по своје а ми га дочекујемо у пиџами”.

Извор:МОНДО

Подијели...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Користите блокатор реклама

Наш систем је детектовао да користите неки од блокатора реклама. Ако бисмо те могли замолити да га искључите док читате наше вијести били би ти много захвални. Хвала ти унапријед!