Препоручујемо

Књига:Књига о Милутину-Данко Поповић

Књижевна врста:Роман
Тема:Историја Срба од сарајевског атентата до неколико година после другог свјетског рата

Књига о Милутину је роман у коме је представљена историја Срба од сарајевског атентата на принца Фердинанда, па све до неколико година после Другог свјетског рата.

Животна трагедија чича – Милутина, који учествујући у неколико ратова добија ордење и живот завршава ћебовањем у затвору, није толико у првом плану, колика је трагедија народа као цјелине. У својим размишљањима, Милутин, обичан сељак из села Коштунића, из Шумадије, отвара низ питања која нам указују на бесмисао рата. Његова размишљања нас упућују на то да су у рату и побједници и побјеђени – губитници.

Свака генерација Милутинове породице учествовала је у рату, и у сваком од тих ратова неко му је погинуо, а Другом свјетском рату погинуо је његов син јединац, којег су Милутин и његова жена Живана јако тешко добили, и због тога, Милутин са правом негодује: – Тешко ти, бре, да те у рат увлаче, кад коме прасне ћеф. Увуку те у нешто што не разумијеш и указује на бесмисао рата с обзиром да је у рату изгубио два брата: – Дођу преколета на ферије па се распричају о ослобађању свих крајева, чујеш, наша браћа, а моја браћа изгинула због неке наше браће.

Милутин поставља основну дилему рата: – Како бре, не смемо да изгубимо рат, а смемо да изгубимо народ! Е да будале не сатраше нолику нашу децу, и наше људе и Срби би могли бити приличан народ.

Једни ратују да би рат добили, не осврћући се на жртве рата: – Нико се не исповеда и не признаје грехе док је на власти. Ратна психологија неминовно утиче и на морал људи. Један број људи налази у рату могућност да постану вође или да се обогате. Тако је и “поп Коста постао војвода. И поздрављају га војнички, а он није ни војску служио, отац га од војске био откупио”. Рат доводи до читавих породичних трагедија: – Србин Србина на предају зове, оће брата за заробљеника.

-Србин хоће да победи Србина. Така је сада рачуница, не мисли се на свој образ, него на победу. Ови што су завађени не знају за очеве ни за мајке ни за сестре, они се за власт отимају.

Међутим, када прође ратно лудило, и када се стишају страсти, борци готово и да не смију рећи да су били у рату, а њихове заслуге се брзо заборављају.

– Вако ће да буде и после рата, ако се когод од нас у Србију врати, све ће да се врати, и заборави, као да ништа није било.

Пошто из рата: – Никад не долазе они људи који су отишли, они се после свега што су проживели, теже прилагођавају на новонасталу ситуацију, те тако и капетан Живковић каже Милутину: – Нема нас. Изгубили смо се овом пишљивом миру.

Подијели...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Користите блокатор реклама

Наш систем је детектовао да користите неки од блокатора реклама. Ако бисмо те могли замолити да га искључите док читате наше вијести били би ти много захвални. Хвала ти унапријед!