Друштво

Шкода стара 40 година „а као нова“.


Године нећу да спомињем, јер то кријем као млада невјеста, а  Шкоду сам купио када сам имао четрдесетак година – каже нам на почетку разговора Саво Чорлија, времешни Билећанин, који, иако, како се послије у разговору открило, дубоко гази девету деценију, вози Шкоду стару скоро четрдесетак година.

А Савина Шкода као да је сада изашла из фабрике – на њој прва боја, мотор чист, све уредно и пали испрве, у шта смо се и сами увјерили. Саво каже да је прво направио гаражу па тек онда купио Шкоду те да и сада чува оригиналне рачуне, које показује на увид, у којима пише да је аутомобил купио 1977. године.

Превозио камен

– Купио сам је потпуно нову, имам и рачун за њу. За оно вријеме, била је скупа, коштала је три милиона динара, али је она мени помогла да ову кућу направим, јер је требало дотјерати материјал. Сав овај камен сам ја догонио Шкодом. Ова кућа дјеци ће остати, а ја ћу отићи доле у Дубље и бит ће уреду. Доста сам се наживио. Сада ћу почети 88. – говори Саво.

Додаје да му се Шкода није претјерано кварила, али да ауто треба одржавати и увијек уграђивати оригиналне дијелове.

– Имам једног пријатеља у Новом Саду, гдје је једина продавница која осигурава дијелове за Шкоде, а иначе, великих кварова никада на њој није било – каже Саво.

Првобитно је, како каже, хтио да прода Шкоду, али је одустао од те идеје па ће је оставити сину. – Ја сам дио ње, навикао сам на овакав ауто.

Ја сада одем њом, купим новине, лијекове, прошетам чаршијом, одем до Требиња, вратим се и то је то. А прије сам, богами, свуда стизао Шкодом. Док сам био млађи није било града у бившој Југославији у који нисам стигао – каже Саво те додаје да је увијек возио савјесно и да никада није платио ниједну казну, јер није било разлога за то.

Вожња с унуцима

Саво каже да је најсретнији када му дођу унуци да их мало провоза својом Шкодом. – Имам троје дјеце, сина и двије кћерке. Син и једна кћерка живе у Новом Саду, а друга кћерка у Норвешкој. Имају дјецу и то ми је највеће задовољство, ти унуци. То је за мене највеће богатство – наводи Саво.

Присјећајући се младости, каже да је као 15-годишњак примио прву плату.

– Ишао сам у партизанску Гимназију у Требињу. Радио сам у друштвеним организацијама, пруга Брчко – Бановићи, Шамац – Сарајево, а онда у Служби друштвеног књиговоства, био сам и ревизор СДК. Ово што се данас дешава, неплаћање пореза и доприноса, то тада није могло бити. Држави се мора платити оно што јој припада – истиче наш саговорник.

Башта ми донесе још једну пензију

Када је био млад, Саво се активно бавио спортом, а сада доста пјешачи и бави се пословима у башти.

– Обрађујемо башту, то је још једна пензија. Узгајамо све оно што је потребно за једну породицу, сво воће и поврће. Доста читам. Тренутно читам нешто о болестима, како се лијече и шта треба знати. Боли ме раме и нашао сам лијек, а то је вјежба, а иначе, здравље ме добро служи, према годинама. Треба признати, ријеткост је наћи старца ових година да се не жали, боли ме ово или оно – закључује Саво.

Руковање са патријархом, реисом и предсједником

Саво објашњава да је својевремено радио и у угоститељском предузећу, гдје је био шеф.

– Пет пута сам дочекивао југославенску владу. Нови хотел је ту био. И Тито, када је ишао на Тјентиште с Насером, овдје је свраћао. Ја данас кажем, ко се није руковао са патријархом, реисом и предсједником државе, тај није стигао много – наводи Саво.

АВАЗ/П. МУЦОВИЋ

Подијели...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Користите блокатор реклама

Наш систем је детектовао да користите неки од блокатора реклама. Ако бисмо те могли замолити да га искључите док читате наше вијести били би ти много захвални. Хвала ти унапријед!